Читај ми!

Путеви прозе

Елведин Незировић: Оно о чему се не може говорити

У циклусу Путеви прозе, од понедељка, 17. до недеље, 23. маја, можете пратити делове романа мостарског писца Елведина Незировића „Оно о чему се не може говорити”.

После изузетних романа – Боја земље и Ништа лакше од умирања – која су снажно одјекнула у региону – мостарски писац Елведин Незировић враћа се мотивима свог првог романа Боја земље на начин какав се у књижевности не сусреће често. Уместо да, напросто, понови успешну формулу и настави да прича приче о животима (и смртима) људи с којима је живео, растао и сазревао (даља и ближа својта), те да следи рукавце који нас доводе до његових пријатеља, случајних сусрета, или познаника, Незировић разграђује своју претходну књигу тако што исписује, како би рекао велики Петер Естерхази, „побољшану верзију”. Да подсетимо, Естерхази је, најпре, написао величанствен роман о своме оцу, Harmonia caelestis, да би, недуго по објављивању књиге, сазнао да је његов отац био полицијски доушник у доба комунизма. После тог открића Естерхази креће да пише својеврсни наставак књиге о оцу, називајући ту нову верзију, с не мало ироније, „побољшаном”. Ваља додати, такође, да сe Естерхази није одрекао свог првог романа. 

Незировић није дошао до овако спектакуларног открића, али јесте му се догодило нешто једнако снажно: почео је да добија (анонимне, наравно) претње смрћу, претње упућене и њему и његовој породици, пре свега због непристајања на инерцију етничког, религијског и националног идентитета у свом јавном животу. Из те и такве перспективе условљене насиљем, Незировић поново промишља своју прошлост, али, овога пута, његова прошлост јесте и његова књига, те не само да урања у сирову прошлост, већ се враћа и на ону прошлост коју је већ обрадио у књизи. Али то није све. У новом се Незировићевом роману појављује још један важан лик – град Мостар, град који је, најпре, нестао у страховитом рату, да би се, затим, уздигао из пепела. Но, тај град који толико личи на град Алексе Шантића и Вележа под Бијелим брегом, ипак је потпуно другачији (иако је чак и нови мост преко Неретве до у камен исти као и онај из 16. века), разорен изнутра, пун незацељених рана по којима Незировић, уз страшан бол, неустрашиво копа.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић