Париска опера у доба Луја XV

У четвртој емисији циклуса у којем сагледавамо жанрове и теме које су обележили сцену париске Опере у доба Луја XV, слушаћете одломке из дела Жан-Марија Леклера, Антоана Доверња, Франсоа-Андреа Даникана Филидора и Франсоа-Жозефа Госека.

Средином 18. века француски композитори су следили пример Жан-Филипа Рамоа и на сцену париске Опере ступали тек као зрели композитори стабилних каријера. Ово је био случај и са Жан-Маријем Леклером, композитором-виолинистом који се неретко сматра оснивачем француске виолинске школе. Након ангажовања на француском и низоземском двору, у Версају и Хагу, Леклер се на три године повукао из јавног живота, пре него што је, са напуњених педесет година живота, уз подршку више аристократа-мецена, у октобру 1746. на сцени париске Опере поставио своју прву и једину оперу, музичку трагедију Скила и Глаук. Пасторални либрето опере базиран је на причи из Овидијевих Метаморфоза о љубави нимфе Скиле и морског божанства Глаука, при чему је задржан трагични крај у којем је Скила жртва љубоморе чаробнице Кирке. Имајући у виду да је у овом периоду срећан расплет, неретко уз драмски поступак deus ex machina, био очекиван у француској опери, трагичан завршетак опере изазвао је негодовање дела публике и један је од разлога за подељен пријем Леклеровог првенца, који је након осамнаест извођења скинут са репертоара Опере. Чућете први чин Леклерове опере Скила и Глаук, у коjeм упознајемо нимфу Скилу која је хладна према својим удварачима и Глаука који је уверен да је и његова љубав неузвраћена.

Француски композитор Антоан Доверњ, рођен 1713. године, напредовао је кроз ешалоне париске Опере, односно Краљевске академије за музику и плес, започевши са места виолинисте у оркестру, 1744, не би ли му биле поверене дужности диригента, композитора, те напослетку, 1769. године, и једног од директора ове институције. Његов оперски опус из седме деценије 18. века, заједно са Рамоовим савременим делима, егземпларан је за нови модел лирске трагедије који је успостављен по исходу Свађе лилиста и рамоиста, те Свађе буфониста, и који је представљао прећутну победу рамоиста и заговорника интегрисања одређених елемената италијанског стила у француску оперу, а препознатљив је по чвршћој драматској структури и одбацивању традиционалног пролога. Доверњова лирска трагедија Херкул на самрти премијерно је изведена 1761. године, а прати моралне и љубавне дилеме Херкула и његовог сина који су обојица заљубљени у ратну заробљеницу, чијег је оца Херкул погубио.

У последњој деценији владавине Луја XV, двојица композитора млађе генерације, Франсоа-Андре Даникан Филидор и Франсоа Жозеф Госек, начинили су прве кораке на сцени париске Опере. Реч је о ауторима који ће се доказати као значајне фигуре на париској оперској сцени кроз целу другу половину 18. века, али који ће се пре свега изражавати у жанру опере-комик.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар