Тајне заната градитеља виолина у Ковачици

Дрво које пева људским гласом. У распону од четири октаве – од дубоких, тамних тонова, који као да силазе до самог дна душе и тамо рују испитујући границе бола, до највишег цилика, који са врха најтањег нерва ставља тачку на знак узвика радости. Њено величанство, краљица инструмената – виолина. Стара, веома стара, пратитељка човека на његовом путу кроз историју цивилизације.

Историчари музике, познаваоци и  заљубљеници у њен звук овако је представљају: „Виолина  има дугу историју, стотинама година уназад. Различити типови сличних инструмената са две, три и четири жице постојали су у разним културама широм света, а многи верују да је претеча четворожичне виолине, која је развијена у Европи током 16. века, дошла са Средњег истока.

Коришћена је превасходно да прати вокале и плес у време ренесансе. Током 17. века, композитори почињу да пишу више за виолину, а градитељи да усавршавају инструмент. Музичким иновацијама највише је допринела школа италијанских градитеља који су израду довели на врло висок ниво. Неки од најпознатијих су Андреа Амати и Гаспаро да Сало у 16. веку, те Николо Амати, Ђузепе Гварнери, Антонио Страдивари и Аустријнац Јакоб Штајнер у 17. и 18."

Виолина је, сматра се, најекспресивнији инструмент или, како то каже легендарни Ђоле Балашевић: "Добра виолина има пет жица - четири на чивијама и једну у срцу оног ко је свира". Осим тога, она је и, кажу зналци, невероватно комплексан инструмент за свирање, а могло би се рећи готово пођеднако или чак и тежи за прављење. За израду једне виолине потребно је време, изузетно стрпљење, таленат, рад, размишљање, интуиција, али пре свега страст. Зато су добри мајстори ретки. А један међу њима живи у Ковачици и виолине гради већ више од четири деценије - Јан Немчек.

Његову радионицу су током чудног и тешког времена вируса корона посетиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

број коментара 0 Пошаљи коментар
Којекуда Којекуда

Аутор:
Аутори: Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић

Емисија Радио Београда 1 која ће вас, баш како јој и назив говори, водити од Келебије до Медвеђе, од Бајине Баште до Неготина - у сеоца и градове, у прошлост и будућност, у стварно и могуће. [ детаљније ]