Imaginarni pejzaži

Album „Everywhere, an empty bliss“ Lejlanda Kirbija poznatijeg kao Caretaker, koji je umetnik objavio u feburaru 2019. godine.

Ovaj britanski umetnik je u proteklih deset godina radio na jedinstvenom projektu posvećenom bolestima gubitka pamćenja, pre svega Alchajmeru. Kroz umetničku refleksiju on je prikazivao progresiju i različite forme napredovanja ove opake bolesti. Ovaj ciklus od šest izdanja pod objedinjenim nazivom Svuda, na kraju vremena dovršio je upravo album koji večeras predstavljamo i čiji naslov možemo prevesti kao Svuda, prazno blaženstvo. Kako sam umetnik kaže ovo izdanje je zdravica za sve „...utvare prošlosti, neizvesnu budućnost i za sam projkat Kertejker", koji je ovim priveden kraju.

U osnovi svih numera su repeticije malih odlomaka zvučnih informacija, bliže malih semplova starih arhivskih snimaka koji su sami podvrgnuti procesu digitalnog propadanja i zvučnog stresa. Na taj način numere postaju svojevrsne elegije o gubitku pamćenja i stanju starenja. Kirbijevi zvučni pejzaži oslikavaju taj večito promenljivi, nestabilni protok vremena, nagoneći slušaoca da se stalno propituje o poreklu zvučnog materijala, o tome da li je pred njima mimezis zvučanja prošlosti ili je to njegova digitalna utvara?

Kirbijevo interesovanje za „muzičke utvare", odnoso za „brisani trag" muzičke prošlosti unutar našeg digitalnog iskustva, odvelo ga je ka problemu nemogućnosti zadržavanja novih iskustava. Na određeni način ovaj umetnik klinički analizira stanje „modernog" čoveka, efemernost savremene informacijske kulture koja nam omogućava da zaboravimo trenutak u samom momentu njegovog dešavanja. Kribi se zato fokusira na lup, odnosno na muzičku petlju, ne samo kao na gradivni element savremene elektronske prakse, već kao na princip na osnovu kojeg se mozak priseća i interpretira informaciju.

Numere koje ćete čuti intrigiraju i izneveravaju u isti mah, suspendujući svaki uvreženi pojam muzičkog vremena - čak i onog koji nastaje u strukturi muzičke petlje. Naime, stalna repeticija fragmenata, nije mišljena „muzički", već mogli bismo reći neuorološki - opsesivno, a zaboravljivo ponavljanje trudi se da izbriše parametre muzičkog vremena i da plastično opiše zatvaranje pojedinca u unutrašnji svet, koji briše svaki trag spoljašnjeg uticaja, sve do neumitnog gubljenja svih fukncija. Ovo je duboko potresan album, u kojem je Lejland Kirbi pokazao redak kvalitet: duboku ljudsku saosećajnost spram objekta svoje umetnosti.

Urednica: Ksenija Stevanović

broj komentara 0 pošalji komentar