Promocija knjige "Šapat ispod obešenih" Voje Čolanovića

Promocija knjige Voje Čolanovića, "Šapat ispod obešenih" u izdanju Službenog glasnika, biće održana u utorak, 17. decembra 2019. godine, u 19 časova, u RTS klubu. O dnevniku koji je Voja Čolanović vodio od 1941. do 1945. godine i u kome je verno opisao svakodnevnicu Beograda iz tog perioda, će govoriti: Ivana Dimić, Jasmina Vrbavac, Jelena Žurić, Goran Petrović i Miodrag Raičević.

OBJAŠNjENjE ISPRED DNEVNIČKIH ZAPISA*

Ono što sledi ispod ovog kurziva** nije uzorak književnog žurnala poput Tišminog dnevnika iz okupiranog Novog Sada. Nije ni „neposredni pratilac svakodnevnog života i stvaralačkog procesa značajnog istraživača, književnika, političara" u jednom sudbonosnom razdoblju. To je, u stvari, puki početak dnevnika koji sam stao da vodim 1941. posle šestoaprilskog bombardovanja kao završeni a bezizgledni gimnazijalac vulgaris pred zatarabljenim Univerzitetom. Nizali su se otada jedan za drugim neminovni dnevnički zapisi sa sporadičnim prekidima (zbog odlaska na rad u tzv. nacionalnoj službi, ali i na onaj drugi, prinudni, u nemačkim logorima na Crnom vrhu), praktično, sve do kraja rata, kad sam i sam odahnuo kao vazdušni strelac sa jurišnika Il-2. 

Mene i moje taj rat je zatekao u Oficirskim stanovima, glomaznoj beogradskoj petospratnici naspram čijeg se preširokog pročelja u Resavskoj prostire park Manjež. Bili smo jedna od stotinu tamošnjih porodica koje su, dok si pucnuo prstima, sve do poslednje istovremeno
ostale bez otaca, neslavno dopalih nemačkog ropstva. Tu sam, dakle, u toj scenografiji tri i pô godine i dânio i (uz policijski čas) noćio.
Pa i punio dnevnik.

U kojem, začudo, jedva da se i pominje orijaški događaj zvani Šesti april. Da li samo zato što je prva stranica dnevnika ispisana tek u leto te zlosrećne godine? Istini za volju, nema ga ni drugde. Pa se, zatečen, pitam postoji li ikakvo srodstvo između činjenice da je spomen na taj udes zakopan u ćutanju (ne i u zaboravu) i one (tada možda još utrobne) Andrićeve misli da najlepše i najstrašnije stvari „nisunikad kazane". Nego, da dodam.

Za minulih sedam decenija, uzalud sam (opet i opet) pokušavao da dokučim ne zašto sam vodio dnevnik - činili su to i drugi (da ne zaborave ono što bi inače zaboravili; da zabeleže svoje misli i osećanja; da pročiste um, uspostave perspektivu, razlabave ligamente) - nego zašto sam to radio u grču, bez odlaganja, maltene fanatično.

Kao da je u pitanju bio sâm život. Što se ishoda tiče, i sad je isto: odgonetke nema. Sem ako dnevnik nisam tako predano i osobenjačkivodio da ne bih poludeo.

Voja Čolanović

* Reč je o uvodniku koji je Voja Čolanović napisao naročito za Beogradski književ-
ni časopis. Odlomak iz Dnevnika i Objašnjenje objavljeni su u dvobroju 36-37, iz 2014.
godine.
** Izvorno, ovaj tekst je u Beogradskom književnom časopisu bio štampan kurzivom.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">