Чудесни кисмет Џорџија Беста (трећи део)

Није био њихов цвет. Свакако није био ни цвећка. Али Манчестер Јунајтед – сећате га се, велики Манчестер Јунајтед – никада није имао лепшег од њега. Велика Британија – сећате се и ње, велика Велика Британија – никада није имала лепшег од њега. Ни бољег, срећнијег, несрећнијег, осрамоћенијег, поноснијег, патетичнијег, жалоснијег, узвишенијег, умешнијег, грешнијег, непоколебљивијег, вољенијег...

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

До 1969. године, Бест је достигао славу коју никада раније ниједан спортиста у Британији није пипнуо. Он, једини представник фудбала или других знојавих артизанстава – изнад филмских продуцената, модела, поп певача, власника ноћних клубова, гангстера.

И беше то једна врло интензивна слава. Некада, постојала је јасна демаркација. Познати би емитовали и давали, себе и све оно што их и чини посебним, а маса би то зебљиво примала. Међутим, онда су се некако успут ти грудобрани поразбијали и створен је лажни осећај интимности који је гомила почела да осећа ка објекту (намерно кажемо објекту) своје занесености.

Гомиле су долазиле, из целе Енглеске, до његове куће у Чеширу. Читаве породице би долазиле и зуриле. Сви би само зурили, где год је био. Веровали су, погрешно, будаласто, да га познају.

„Ако изађем, никако после не могу да се вратим. Морам да их замолим да помере аутомобиле са мог прилаза", казивао је Бест. Био је то први пример обожавања као насилног чина.

Сам је, на неки начин, убрзао долазак времена које га је докрајчило. Као разводник који проналази сто за скелетора са косом у руци, црном капуљачом и његовим именом на цедуљи у унутрашњем џепу. То је време у којем је слава свачија, без обзира на иницијално извориште. Када је већ тако, убрзо је постала и потпуно рашчлањена од умећа. Да би неко био познат довољно је само да се претвара да је познат. Слава која се одржава и шири жутим новинарством, тим ужасним окотом Џозефа Пулицера и Вилијама Рендолфа Херста. То нипошто није резиденција или макар коначиште талента и делом, макар делом, то време је скршило Џорџа Беста...

Изгледао је као Пигмалионова рукотворина у време када су фудбалери у Енглеској углавном изгледали као људи који, мрштећи се једни на друге, оштре ножеве на супротним крајевима затворског дворишта. Са тим је ишла и врло посебна врста грациозне прибраности коју је носио, а која је деморалисала неке мушкарце али и фасцинирала све жене.

Та посебна врста славе која му је поверена само је додатно укрупњена окружењем. Манчестер је био град чудо 19. века, град из кога се индустријализација, као одмотани пушећи ћилим, проширила светом. Од свега тога остали су само наслагани магла и смог, због чега је само насеље изгледало као жижак ватре која се гуши у сопственом пепелу. Наспрам Лондона, добрим делом и Ливерпула, Манчестер, град у којем боје дана сежу све од кварц сиве до кремен сиве, био је кишовити кибуц. Није био нарочито велики и посебно није био нарочито занимљив. Сви су се познавали и мешали. Није било много чега и због тога је Манкунијанцима (демоним за становнике Манчестера) и свима осталима било лакше да се посвете идолизовању Џорџа Беста.

"Нисам се јављао на телефон. Када би се чуло звоно на вратима, покушавао сам да будем тих и правио се да нисам ту. Крио сам се иза завеса", објашњавао је Бест своју неприлику.

Тражио је своју донжон кулу, место далеко од тих зала. Те настамбе ће бити његови пабови. Један од многих беше Браон Бик. Био је то пропао или макар пропадајући паб испод железничког моста у Солфорду када је он први пут у њега ушао. Убрзо, односно чим је добио Бестов штамбиљ одобравања, постао је једно од најпопуларнијих појила у околини, а постао је и његов дом. Власник му је дао кључеве да може да уђе када пожели, односно да закључа за собом, с обзиром да је увек био последњи на ногама. Волео је тај осећај тихог тријумфа човека који последњи одлази у кревет.

Из ноћи у ноћ, из месеца у месец, у Браон Бику је трајала фешта. Као Велики Гетсби који не чека Дејзи. Или најпре, као Велики Гетсби који је дочекао Дејзи, али му је ова дојадила.

Пиће је увек волео више од људи. Супруга га је проналазила у кревету са празним флашама, које су биле тамо где би она требало да лежи. Ако је већ морао да буде са њима – тим бипедалним хоминидима, алкохол је увек био ту да поуздано олакша тај контакт.

"Пио сам неке отровне мешавине. Водка, рум, виски, џин и бренди у истој чаши. Онда бих отишао у тоалет, гурнуо прст у уста, вратио се и урадио све поново. Попио сам тако и пола литре водке наискап, чисто из забаве", присећао се касније.

Стално су измишљане игре са испијањем. Jacks је била једна од њих. Делили су карте из шпила и први са „жандаром" би наручио пиће, било које и у било којој количини. Наредни „жандар" би морао да га проба, трећи да га попије без застајкивања, а последњи би све то платио. Онда, наравно, све испочетка.

За све време те мутне присности Бест је успевао да буде дистанциран и изолован. Присутан и удаљен истовремено. Они који су га знали боље од других увек су причали о његовој усамљености, која је извесно била самонаметнута. Није био један од њихових. Није био један од наших. Није био један од својих. Био је један од себе.

Његово многоженство је потицало са истог места. Није могао да се преда ниједној људској особи, па се предао свима њима.

"Од среде до суботе је најгоре. Знам да морам да се клоним града и будем рано у кревету. Али то ме излуђује. Једино што ме држи душевно здравим јесте спознаја да ће у недељу бити журка, и у понедељак и у уторак...". Џорџ Бест је имао 20 година када је ово изрекао. Када се још и устезао и устручавао. Док је још и долазио на тренинге.

Толико пута, док је требало да буде на тренингу, бивао је у Браон Бику. Ту је био и током тестимонијала Бобија Чарлтона – утакмице која своју сврху има у одавању почасти посебно заслужним фудбалерима – у септембру 1972. године, у којем је требало да игра. Уместо тога, он је остао у Браон Бику, занимајући се бацањем јаја на портрет Бобија Чарлтона који је ту био окачен.

„Нисам могао да поднесем тај његов морализаторски став и тај приказ доброг и исправног спортисте. Мислио сам да је сувише добар да би био стваран. Умирао сам да макар једном опсује", говорио је Бест о Чарлтону.

Никада се нису волели, чедни и принципијелни Чарлтон, који је био гласан готово само онда када је певао најдражег му Френка Синатру (а и са тим је престао после Минхена), и распуштени и аламуњасти Бест. А и како би. Међутим, постојао је однос међу њима, танак као карпачо, али ипак однос. То је однос који увек постоји између супротности, као што не постоји сенка без светла или, још прикладније, мамурлук без пијанства. Када је Бест, тридесетак година касније, лежао у болници у Лондону, поред његовог узглавља појавио се и Чарлтон. Стигао је као изасланик Манчестер Јунајтеда, али то није могло да буде све, зар не?

Манчестер Јунајтед је играо изразито лоше, а онда још горе од тога. Вилф Мекгинис, кога је повреда спречила да буде део екипе која је настрадала у Минхену, а кога је тежак прелом ноге мање од годину дана касније спречио да настави да игра фудбал, постао је менаџер када је Базби напустио ту врсту службовања 1969. године. Он, као ни Френк О'Фарел који је дошао после, није могао ништа да учини да то спречи.

„Од детињства сам научен да побеђујем, да изађем и да доминирам над противником. Током добрих година, чим бих завршио тренинг ишчекивао бих наредни долазак или играње наредног меча. После је било потпуно другачије. Моји голови су постали сувише важни, јер их други нису често постизали. Уместо да се врти око мене, тим је сада зависио од мене и фалило ми је зрелости да се носим са тим. Увек сам играо из забаве. Сада, када је постојала одговорност, био је то само посао", причао је Бест о овом периоду.

„Када су почела лоша времена, нисам могао да поднесем мисао о изласку на терен. Пио сам да не бих морао да мислим о томе".

Те бесмислене ноћи ашиковања и жицања, огољеног меса и коагулисаних мисли, једино су чему се посветио. Продужавао би их, скачући са једне на другу као на пречагама монструозног трапеза. Бесмислене ноћи постале су смисао његовог живота.

Једног дана, када се коначно појавио на тренингу, понудио је изговор. Често то није радио, ретко када је то неко тражио од њега. Рекао је да је морао да иде код родитеља, којима је претила паравојска у Северној Ирској, да би их утешио. То није било тачно. Није био тамо и његовим родитељима није прећено. Али зато јесте било тачно да је његова мајка, Ен Бест, почела да пије. Почела је због пажње, погледа и притиска које је Џорџијева слава, а онда и његова озлоглашеност, донела.

Пошто није могао истовремено да живи свој живот и буде његов куратор, све своје пехаре, медаље, све предмете које је донео његов таленат, слао је у Белфаст. То је постала скоро искључива веза коју је имао са породицом. Није се враћао кући ни када је дознао да му мајка пропада због алкохола. Није имао времена, сам је пропадао због ферментисане регименте грожђа, јечма, меда... Ен је преминула 1978. године, када је имала 54. године.

Џорџ Бест, Пети Битл и полтергајст барова и коноба, последњи меч за Јунајтед одиграо је првог дана 1974. године против Квинс Парк Ренџерса. Када се појавио на наредном мечу, Томи Докерти му је рекао да није пожељан. Преседео је меч у ложи за играче, гледајући трке на телевизији. После је остао да седи сам, у тами испражњеног стадиона, покушавајући да угура некако у свој ум ту нову стварност, да се силом привикне на то ново стање себе самог. Џорџ Бест, да, али Џорџ Бест који више није део Манчестер Јунајтеда.

Бест је ону озбиљну порцију своје каријере завршио са 27 година. Фудбалер, ако вас неко пита, свој психофизички врхунац достиже отприлике између 28. и 32. године. Ове две реченице, скупа, чине једну јако тужну целину.

Манчестер Јунајтед је испао у другу дивизију четири месеца након што је он одиграо последњи меч за њих.

У лето 1974. године Бест је играо у Јужној Африци, земљи тада остракованој због апартхејда. Добио је сунчаницу и пропустио је први тренинг у екипи Џуиш Гилд. На тренинге Лос Анђелес Астекса, у који је отишао коју годину касније, ишао је углавном само онда када се појављивао и његов пријатељ Род Стјуарт, који је повремено тренирао са њима. Играо је (јел' то уопште прави израз?) још за Корк Сити, Стокпорт Каунти, Фулам, Хибернијан, Борнмут.

Он није напустио фудбал. Окренуо кваку, изашао и затворио врата за собом, можда уз благи наклон, и наставио да се башкари као емеритус. Нестао је. Изненада, као децембарски дан.

Олупани вагабунд, своја врлудања је примирио када се сместио у Лондону. Суштаственост његовог живота, међутим, остала је иста. Волео је пабове који су функционисали као пристаништа или скровишта. Сваки је био његова Казабланка и прилагођавао их је себи као што људи иначе преуређују садржаје својих кофера. Тако је било и са Феном, који је био средиште његове егзистенције око две деценије. Седео би тамо, потрошен као искокани кукуруз, данима и седмицама.

Ко је желео да га пронађе, тамо је ишао. Сва је прилика, наравно, да он није желео да га пронађу. Увек је био исти, и међу плавокрвнима и међу демимондом. Сам. Причао је да пије да би се још више увукао у себе. Они око њега нису могли ништа осим да посматрају како се уништава.

Његова прва супруга једног је јутра морала нагло да скрене како би заобишла дроњавог скитницу који се клатио средином ауто-пута, да би јој онда поглед у ретровизор предочио да је тај скитница који се клати на киши њен одабрани.

Друга супруга је гледала како испред ње на улици колабира стари човек, обмотан смрдљивом ауром алкохола око себе. Да, Џорџ. Исти онај који је украо десет долара из ташне девојке из бара, обезбеђујући себи активу за нова напијања.

Ватрогасци у станици у Челсију, која је била између Фена и још једног паба у који је одлазио, спремали су кревет за њега када би га нашли несвесног на клупи или га видели како се батрга кући или, чешће, ко зна где.

Црвен и жут наизменично, као недовршени семафор, отишао је на трансплантацију јетре 2002. године. Чак ни после тога није престао.

„Сваки тренер иде кроз живот тражећи једног великог играча, молећи се да га пронађе. Само једног. Ја сам био срећнији. Нашао сам два – Данкана и Џорџа. Претпостављам, на своје начине, обојица су умрли, зар не?", рекао је Базби.

Мет Базби је преминуо 1994. године. Џорџ Бест је сахрањен 2005. године.

 

 

Спустио је испражњену чашу. Био је непомичан. Изгледао је као саставни део столице на којој седи и шанка на који се налактио, тек пареидолијом оживљен.

Потражио је шанкерку Емили. Његову Емили. Све су биле његове. Она га је погледала и разумела, као што мајка разуме гугутање свог детета. Досула му је пиће. Отприлике тада се догодило. Изненада, таман када је и престао да покушава, сетио се сна. Целог, али посебно краја. Лопта је ишла добро неко време, баш добро, али је онда скренула и завршила поприлично далеко од суђеног места. Промашио је. Промашио је, можете ли да верујете?

Било му је мука од пића, али не од оног које се већ метаболизовало у њему, већ од оног које је било испред њега. Одгурнуо га је од себе. И не само ово, већ и сва наредна. Не треба му и не жели га. Устао је и скоро истрчао напоље. Вратити се сигурно неће.

Осећао се одмах боље. Осећао се... слободним. Удахнуо је, а онда наставио низ улицу.

Било је то лепо јутро. Било је то чудно јутро. Јутро које се никада није догодило.

број коментара 13 Пошаљи коментар
(петак, 22. апр 2016, 00:46) - Cino [нерегистровани]

Svaka cast

Svaka cast autoru na tekstovima,pre nekoliko dana sam otkrio ove tekstove i poceo da ih citam i stvarno su fenomenalni,primetio sam da ima vise tekstova i da autor pise vec neko vreme pa ako neko zna gde mogu da se nadju svi tekstovi neka javi.Jedan predlog za autora,mogao bi da pises o alvaru cinu rekobi koji je pre nekoliko dana zavrsio karijeru.

(петак, 08. апр 2016, 19:14) - anonymous [нерегистровани]

reč

...turskog porekla.
Kako bi se inace nasla u recniku srpskog jezika.
Dozvolite urednicima RTS-a da odlučuju sta ce i kako objavljivati...
Valjda je bitna poenta!

(петак, 08. апр 2016, 18:02) - anonymous [нерегистровани]

I opet

I kao takav je vise uradio u zivotu nego sto bi ti uspeo za 12 zivota.

(петак, 08. апр 2016, 17:09) - anonymous [нерегистровани]

каква српска реч...?

У речнику српског језика лепо пише да је то турска реч која означава судбину, усуд итд.

(петак, 08. апр 2016, 14:13) - anonymous [нерегистровани]

kismet

Svaka čast što se upotrebljavaju stare srpske reči koje su danas retko u upotrebi. Bolje od samog teksta,ako je moguće.

(петак, 08. апр 2016, 13:01) - anonymous [нерегистровани]

Svaka cast!

Svaka cast! Fenomenalan tekst

(петак, 08. апр 2016, 11:58) - anonymous [нерегистровани]

kismet

Vec je objasnjeno.....sudbina...usud.
A ne da je bila cudesna sudbina, bila je "cudesno" tragicna.
Covek koji nije izdrzao pocetak ere "zutog", slave koja oduzima sopstveno bitisanje i licnost. Mogao je da ima sve, osim sebe.
Toliko voljen....na kraju ga je ispratio svaki 10-i stanovnik njegove zemlje.

(петак, 08. апр 2016, 11:52) - anonymous [нерегистровани]

трећи наставак

Будала се поноси оним чега се паметан стиди.

(петак, 08. апр 2016, 11:40) - anonymous [нерегистровани]

kismet

Sta je to kismet?

(петак, 08. апр 2016, 10:52) - Niksa [нерегистровани]

Bravo

Sjajan tekst!