Предивни ум једног лудака (четврти део)

Човек са новим идејама је луд – све док не успе...

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

ТРЕЋИ ДЕО

- Попе, Попе...

- Кажите, Газда...

- Гол за Колумбију.

Први који проговара је Пабло Емилио Ескобар Гавирија, велики и страшни вођа нарко картела из Медељина. Други је његов одани сикарио Џон Хаиро Веласкес Васкес, познат и као Попај. Све се дешава током потере полиције, док су обојица били опкољени.

Пабло Ескобар, ни мало нервозан, слушао је радио.

Обожавао је фудбал.

„Фудбал је метафора живота", рекао је Жан Пол Сартр. Он је исто волео фудбал.

Која то још ствар може у два параграфа да споји француског егзистенцијалисту и колумбијског нарко басилеуса? Човека који је тражио смисао постојања и живота и човека који за постојање и живот није марио ни најмање, који је господарио по принципу plata o plomo (сребро или олово, односно мито или метак). Одавде можете само да наставите даље. Која би то ствар још могла да споји белгијску млекарку и новозеландског ловокрадицу? Балканског пензионера и јукатанског тинејџера? Турског апсолутисту и аргентинског папу?

Разлога због којих је фудбал предиван је мало мање од бесконачно. Свако пронађе нешто за себе. Али оно што сви у њему пронађу јесте његова животоликост.

Фудбал има чудну навику, донекле узнемирујућу, да нас подсећа на нашу сопствену пролазност. Фудбалски живот у себи носи исте физиолошке процесе као и регуларни живот, само што се они смењују у доста скученом временском оквиру. Један играч пређе пут од талентованог проспекта до измореног ветерана за отприлике оно време које је потребно да се заврши основна школа.

Исте дилеме и избори које постоје у животу постоје и у фудбалу. Како доћи до циља који ће нас усрећити? Да ли ћемо питомо играти по правилима или ћемо, ту а онда и тамо, заобићи неко правило? Да ли нам је важније умеће или снага? Можда памет или жеља? Да ли је вреднији рад или таленат? Колико знаш или кога знаш? Колико можеш или колико смеш?

"После много година током којих сам видео многе ствари, оно што знам са највише сигурности о моралности и дужностима човека дугујем фудбалу", написао је Албер Ками. А да, он је такође обожавао фудбал.

Сви људи једнако желе да буду срећни, а само их разликује приступ у остварењу те жеље. Сви тренери подједнако желе да побеђују, а једино што их разликује јесте приступ у остварењу те жеље.

Жудња за тријумфом је неодвојиви део свих нас. Она је остатак нашег антрополошког и биолошког развоја, као умњаци или слепо црево. Спорт је, у свом најприземнијем тумачењу, само замена за рат. Кажу да је отприлике тако и настао. Он је цивилизацијски прихватљив начин артикулисања наше чежње за конфликтом. Више немамо племена, имамо клубове и навијачке групе. Више не освајамо територије и ресурсе, већ турнире и лиге. Победа је задовољење прималних људских нагона. Она је потреба коју сви осећамо. Тако и Марсело Бијелса. Само што...

En cualquier tarea se puede ganar o perder, lo importante es la nobleza de los recursos utilizados, каже он. У сваком послу се може победити или изгубити, оно што је важно јесте племенитост средстава која се користе.

Бијелсина средства и методи заиста функционишу у стварном свету, али је за њихову култивацију потребно стрпљење и разумевање. Елитни клубови имају све осим тога. Радије ће кусати свој умерени фудбал на собној температури, ако ће им то доносити резултате одмах и увек.

Због тога Бијелса никада неће добити прилику да се размаше са својим идејама у неком европском блокбастер клубу. Кастни систем у фудбалу је суров. Клубови категорије испод, какве Бијелса једино може да води, не могу да се супротставе мегаклубовима који су као медитерански корсари похарали сав таленат доступан.

Неко ће рећи да добар тренер од сваке екипе може да направи победничку. То је подједнако нетачно као и супротно уверење, по коме тренери нису ни потребни када екипа има довољно играчког квалитета.

Ова друга тврдња функцију тренера готово своди на ону коју имају оне лепе девојке које се осмехују и позирају поред велелепних аутомобила на сајмовима. Не, тимови се рађају и умиру заједно са својим тренерима. Веза међу њима је нераскидива и представља основну јединицу овог спорта.

Тренери, међутим, нису свемогући. Њихов утицај има врло јасне ограничености. Слично као када покушавате да се покријете премалим ћебетом.

Тактика је ништа друго до покушај да се наметне ред у хаос који јесте фудбал. То је увек само покушај, јер су силе које вршљају на фудбалском игралишту прејаке. Срећа, или судбина, ако верујете у такве ствари, је врло моћна ствар. Као тренер, једино што настојите јесте да умањите њену улогу што је више могуће.

Али није реч само о срећи. Све утиче на крајњи епилог. Да ли се нападач наспавао претходне ноћи, да ли се штопер помирио са девојком, да ли је голману ишло сунце у очи... А нисмо ни дошли до оног најочигледнијег, способности фудбалера, које тренер може опет само делимично да обликује.

Безброј је варијабли, а само један тренер. Он може да навије играче и усмери их у правом смеру, али су играчи ти који побеђују или губе.

Зато, када процењујемо рад тренера, резултат скоро – још једном скоро – и није важан.

У Марсељу, Марсела Бијелсу је дочекао транспарент на којем је стајало El Loco, haznos soñar (El Loco, учини да сањамо). А он је учинио баш то. Када је стигао, била је то 36 промена тренера у 28 година у клубу са Велодрома. Нису освојили ништа са њим, али њега су запамтили. Исто као и на Сан Мамесу у Баскији. Тако, када су Олимпик Марсељ и Атлетик Билбао играли у првој рунди нокаут фазе Лиге Европе у сезони 2015/2016, навијачи два тима су се састали и певали су песме о Марселу Бијелси. Макар су они схватили...

Наше памћење је пристрасно. Ми вреднујемо оно што се заврши добро, а не оно што је добро рађено. Ми нападамо оно што се лоше заврши, а не оно што је рђаво рађено. Волимо некога јер је победио, не зато што је заслужио да победи. То је просто погрешно. Минхенски Бајерн је био сјајан тим у 90. минуту финала Лиге шампиона 1999. године. У 93. минуту су били грозан тим. То није тако. Ствари су много комплексније од тог бинарног поимања „победа – добро, пораз – лоше".

На крају, ми који плаћамо да будемо део фудбала, уместо да будемо плаћени за то, и не би требало превише да бринемо о резултату.

Нико се није заљубио у фудбал због победа или пораза. Нико се није заљубио у фудбал због бројева и конфета. У фудбал смо се заљубили због онога између. Марсело Бијелса је краљ онога између.

Процес оплемењује и испуњава, не резултат. Сутрадан, после утакмице, полемише се о процесу и току. Резултат је податак. Сувопаран и егзактан, он напросто јесте. О њему се не полемише.

Нико не улази на стадион у 90. минуту, погледа у семафор и изађе напоље. Оно најлепше у фудбалу ни не допире до семафора. Оно најлепше у фудбалу је неопипљиво и апстрактно. Марсело Бијелса је краљ неопипљивог и апстрактног.

Наслада потиче од мириса и укуса саме игре, а не од њеног исхода. Победа ће увек бити циљ, али је игра смисао.

Ако вам све ово звучи патетично и сладуњаво, можда малчице чудно, добро је. Треба тако да звучи. Фудбал као и да не постоји без дозе лудости. Марсело Бијелса је апсолутни краљ лудости.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(петак, 29. јул 2016, 17:15) - anonymous [нерегистровани]

Tekstovi mogu biti lepo napisani i potpuno netacni

Zanimljivo da si propustio da uocis da je jedini trener koga Jevtovic vise voli od Bijelse upravo Gvardiola. Onaj Gvardiola koji je u poslednje tri godine osvajao ligu u kojoj je odnos snaga slican kao u Skotskoj i koji je nadmudren i neretko demoliran u svakoj bitnijoj utakmici Lige Sampiona, racunajuci i one u kojima se provukao na cist individualni kvalitet igraca (Benfika, Juventus, Mancester...) nakon sto je upravo on svojoj taktikom ograncio taj isti kvalitet. Siguran da cemo dobiti nekoliko apologetskih tekstova kada se njegova ogranicenost otkrije u Premijer ligi u kojoj nema Eibara i Las Palmasa, a jos bitnije nema Mesija i kompanije. Onda cemo dobiti teorije kako je i Gvardiola majstor apstraktnog. Ili ce se jednostavno vratiti u Spaniju i pobediti Hihon 9-0 (poluvreme 7-0) uz dva crvena kartona u prvih 10 minuta.

(понедељак, 25. јул 2016, 10:07) - anonymous [нерегистровани]

Lep text

Vrlo lepo napisan tekst. Bilo bi zanimljivo kada bi se autor pozabavio i nekim nasim trenerom ili igracem, posebno nekim iz davnijih vremena. Ima sjajnih primera.

(понедељак, 25. јул 2016, 09:19) - Dragan Stanović - Stane [нерегистровани]

Sjajno viđenje

Veoma sam počastvovan ovim tekstom, pod uslovom da sam ga razumeo.Dao sam krajnje negqtivnu ocenu fudbala koji je ovladao današnjim shvatanjem ove igre. Protagonista ove velike "prevare" civilizacije je naravno veliki Pep Gvardiola.
Da sebe ne citiram, ali rezultat kao vrhunski i jedini cilj u fudbalu, pritom ne dozvoliti protivniku da igra nego ga preseliti među gledaoce, je mišljenje koje dozvoljavam da ima moja malenkost. Potpuna degradacija jedne sjajne igre koja se decenijama dokazivala i dokazala. Kapitalizam kao društeni sistem priznaje samo rezultat, jer on donosi profit. Gospodin Jevtović to nije eklatantno rekao, ali iz njegovog teksta prosto vrišti protest protiv degradacije ove igre. Tako sam je bar ja shvatio. Zbog većine utakmica nije vredelo gledati tih sumornih 90 minuta Svetskog prvenstva.
Gospodine Jevtoviću, hvala vam na vizionarstvu, bez koje bi civilizacija davno otišla u sunovrat. Još uvek nije, i pored svega...

(понедељак, 25. јул 2016, 06:15) - Срб [нерегистровани]

Испразно, ''танко'' и на силу или трабуњање доконог типа о фудбалу

.

(понедељак, 25. јул 2016, 03:08) - Mirko Melburn [нерегистровани]

Cestitke

Cestitke za sjajan tekst! Procitao sam sve delove sa uzivanjem. Pozdravi iz ne tako daleke Austrealije!

(понедељак, 25. јул 2016, 02:05) - anonymous [нерегистровани]

Što više ovakvih tekstova

Sjajno napisano, nema šta. Nisam zagriženi ljubitelj fudbala, ali ovo prevazilazi uobičajene tekstove sportskih rubrika.

(понедељак, 25. јул 2016, 01:03) - anonymous [нерегистровани]

Kad bi

.....sve na ovom svetu bilo ludo kao fudbal....