Драгана је рањена на Бистрици, и после 17 година прогањају је кошмари

Живела је у Гораждевцу и њен живот je, каже, тада имао смисла. Драгана Србљак се надала да може остати у окружењу које јој је блиско, али ју је злочин који се пре 17 година догодио на Бистрици уверио у супротно.

"Трчала сам са другарицом ка обали реке, сестра је с Иваном већ била тамо. Одједном се из оближње шуме зачула рафална паљба. Осетила сам бол у нози, лежала сам у локви крви, иза мене је стајао Иван, преко мене га је покосио метак... Покушала сам да устанем, чула сам врисак, плач и дозивање. Одједном сам изгубила свест", присећа се Драгана Србљак дана који је јој је променио живот.

Ви и Ваше сестре сте преживеле напад на реци Бистрици у Гораждевцу. Да ли је постојао некакав наговештај да би могло да се деси управо оно што Вам се десило?

– Не, није постојао никакав наговештај. Ми млади из Гораждевца спас од августовских врућина налазили смо на Бистрици. Прилазећи обали реке, угледала сам старију сестру и Ивана. Недалеко одатле неколико сеоских младића је пекло кукуруз. Чули су се смех, повици и жубор реке, ништа није наговештавало да ће се неколико тренутака касније десити оно што се десило.

Одједном се из оближње шуме зачула рафална паљба. Осетила сам бол у нози. С обзиром на то да сам тада имала само 13 година, нисам била свесна шта нам се дешава, накратко сам оглувела од рафала и пала. Лежала сам у локви крви. Поред мене је пао Иван. Иако је прошло 17 година, тешко ми је да се присећам тог дана.

Рањени сте у ногу, ко Вам је пружио прву помоћ?

– Прву помоћ су ми пружили садашњи зет и сестра. После тога су нас одвезли у пећку болницу, где су ме преузели албански доктори и ставили гипс на рану из које је лила крв. Сместили су ме у собу и дали отпусну листу.

Неколико метара од мене лежао је Ђорђе. Мама је инсистирала да ме повезе за Косовску Митровицу, што они нису у том тренутку дозволили. Мени је било све горе, на моменте сам губила свест. Након неколико сати проведних у пећкој болници, мама ме је на сопствену одговорност извела и одвезла за Косовску Митровицу.

Док смо излазили из пећке болнице, чуле су се албанске песме, смех, али и погрдне речи које су окупљени Албанци упућивали мени, Ђорђу, али и родитељима остале рањене деце.

Не сећам се пута до Косовске Митровице. Причали су ми да је операција трајала неколико сати. Метак је прошао један центиметар од главне артерије и оштетио ми скочни зглоб 80 одсто, са којим и дан-данас имам проблема након дужег стајања. Друга два метка су ми окрзнула ногу. Да смо каснили још десет минута, ја данас не бих била међу живима.

После овог догађаја напустили сте Гораждевац, колико Вам је та одлука тешко пала?

– Иако сам као мала замишљала себе у белом мантилу у апотеци испред наше куће, нисам могла више, морала сам да одем. Крв која је остала на Бистрици је обесмислила моје жеље.

Како је текао Ваш опоравак после свега тога, не само физички него и психички?

– Мој опоравак до 18. године је, да кажем, био физички, јер сам била несвесна, у мојој глави је дуго био само звук и црна слика пред очима. Када сам другима препричавала, плакали су, а ја сам некако остајала без потпуног одговора на то 'како се десило, је л' си видела неког, итд'.  Дуго ми је требало да се сетим свега. Нажалост, последица тога је, поред бола у пети, висок крвни притисак и кошмари. Од 1999. живимо под стресом, Бистрица је била кап која је прелила чашу.

Након свих ових година, осећате ли се имало боље? Како се носите са свим тим? Да ли Вам и даље навиру сећања на тај дан?

– Осећам се боље од када сам се преселила, слобода нема цену. Сећања навиру (имам подсетник на пети), болови су присутни, и не могу да стојим дуже од шест сати. Нисам веровала да ћу имати такве последице.

Да ли би кажњавање починиоца или бар извињење помогли да лакше пребродите то што сте доживели?

– Знате, оно што мене боли јесте чињеница да нас се на данашњи дан сете сви, а већ сутра нико... Жао ми је што је овај дан постао маркетинг за политичаре, а након 17 година ја њих и даље питам – хоће ли се неко икада потрудити да се пронађу убице?

Да ли сте ви "дигли руке" од тога да ће пронаћи починиоце или и даље мислите да је то могуће?

– Не могу да кажем да сам "дигла руке", али се уздам у Бога, знам да ће им он пресудити.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(недеља, 16. авг 2020, 16:14) - anonymous [нерегистровани]

pamcenje

Dobro je sto se neko setio ovih nevinih stvorenja. Treba se setiti i cesce, a ne samo na godisnjicu i pomoci im da nastave zivot onima koji su preziveli, a takodje i porodicama onih koni su poginuli.
Verujem da ce im to uzasno popodne zauvek ostati u secanju, ali moraju da nastave zivot.
Sa druge strane, mi kao narod moramo da pamtimo ovakve stvari. Jer, poznati smo kao narod koji ima kratko pamcenje.

(субота, 15. авг 2020, 13:59) - Milica [нерегистровани]

Probudjene emocije

Drago dete, sada vec devojko, glavu gore. Plakala sam dok sam citala ovaj intervju, a tek mogu da zamislim kako je tebi. Znam tesko ti je da zaboravis sve ono sto si dozivela, ali ne dozvoli da te proslost progoni. Mislim da drzava vama ranjenoj deci treba da pomogne. RTS_u veliko hvala na intervjuu. Nastavite tako.

(петак, 14. авг 2020, 10:47) - Rade [нерегистровани]

Zar je potrebna godišnjica da bi se vi setili da treba da uradite ovakvu jednu priču

Jako potresan intervju, probudio je toliko emocija. Ali zameram vam što ovakve priče ne objavljujete češće. Zar je potrebna godišnjica da bi se vi setili da treba da uradite ovakvu jednu priču. Vi ste Javni servis građana, a ne privatna televizija koja se bavi banalnim temama. Više ovakvih priča, poboljšao bi kvalitet sadržaja RTS_a.
Vaš verni čitalac.

(четвртак, 13. авг 2020, 23:00) - Milena [нерегистровани]

Samo napred dete, zivot je pred tobom

Draga Dragana, citala sam i sa ogromnom tugom dozivela svaku tvoju rec. Glavu gore dete, proslost ostavi iza sebe i hrabro uzdignute glave pravo u buducnost jer je zivot pred tobom.

Hvala RTS_u na intervjuu i sto se bavi i ovakvim temama.

(четвртак, 13. авг 2020, 22:58) - anonymous [нерегистровани]

Ivana

Tuzna i veoma teska prica za one sto je citaju a kako li je onima sto su bili deo nje,to samo oni znaju.. Postoje i ljudi koji se sete i pisu o ovome..Hvala im

(четвртак, 13. авг 2020, 21:35) - anonymous [нерегистровани]

Strahota

Dobro je da se iko setio da pita tu decu, gde su, kako su, šta rade, treba li im šta. Strahota jedna, to su samo deca, a svet cuti