Читај ми!

Преживели логораш за РТС о ужасима Јасеновца: Спасао ме савет који је комшиница дала мојој мајци

Новосађанин Душан Новаковић са три године одведен је у Јасеновац, заједно са мајком и сестрама из родног Бихаћа. Страхоте које су доживели у три логора описао је у књизи "Између неба и земље", а неке детаље испричао је за РТС. Упозоравамо посетиоце да објављујемо потресне оригиналне фотографије логораша из Јасеновца.

Осамдесетчетворогодишњи деда Душан данас слика иконе, уз које се сећа светог Вартоломеја и Варнаве 1941. године, када су муслиманске усташе, баш на тај свети дан, све Србе из Бихаћа и околине пешке 30 километра преко планине транспортовали у Босанки Петровац.

"Ту су их прво стрељали, а после су их клали. Ја сам као дете видео када су кола пролазила, руке и ноге су висиле натоварене, крв цури и те заклане возе у бездану јаму", сећа се деда Душан.

Многе Душанове комшије никада нису стигле до логора, убијени су и закопани у јамама.

"Ту су четир гробнице дуге 100 метара и четири метра дубоке. Свих 12 хиљада Срба су ту побили", каже он.

Они који су успели да побегну од сигурне смрти, сакрили су се у планини Грмеч.

"Усташе су их открили. Баш усташе. Свих шест хиљада људи, жена, деце и стараца су поклали. То је Бранко Ћопић описао, тако да, каже, гаврани изјутра иду накљуцају се њиховог меса и увече се као олово тешки враћају у своја гњезда", наводи Душан.

Душана је спасио комшиницин савет

Преживели су распоређени у логоре, највише у Јасеновац.

Душана је спасао савет који је његовој мајци дала комшиница.

"Каже - знаш када дође транспорт у Јасеновац, чим се роди мушко дете, само рођено мушко дете, одмах кољу. Значи, пошто имаш пет ћери, обуци му хаљину, повежи му мараму, да не би приметили да је мушко. Ето ја сам тако, Божјом помоћу остао жив, као шесто женско дете", прича Душан.

Јасеновца се најмање сећа, каже, због трауме, сем да је гледао децу око себе, која умиру од болести и глади.

"Сећам се да ми је мајка из једног папирића, овако једно парче буђаве проје, баца буђ и оне мрвице ми даје", каже Душан.

Тугу је преточио у прозу и поезију

Душана и породицу је 43. године из Јасеновца спасао Црвени крст. Након рата, породица се преселила у Бачки Јарак.

"Нисам никада осећао мржњу, али сам осећао тугу. Зашто нам се то морало догодити", истиче деда Душан.

Тугу за породицом, комшијама и сународницима, преточио је у прозу и поезију у неколико књига.

Након свега Душан је нашао снагу да пише и слика, а пева и у црквеном хору.

"У дубини бездан јама, остадоше њине кости, Вартоломеј и Варнава молише се. Боже, прости, Боже прости", стихови су које је написао деда Душан.