Како изгледа психа човека без домовине

Све је више људи без домовине. Избеглице се броје у милионима, баш као и економски имигранти који са ваљаним дозволама или без њих покушавају да пронађу срећу у некој богатијој земљи. Сви они доживљавају душевни бол, који се ипак не може поредити са психолошким стањем једне нарочите групе људи који су изгубили домовину. Реч је о апатридима – онима који више немају земљу својом вољном одлуком.

Појам апатрид није постојао ни у главама људи ни у људској историји пре крвавог и надасве суровог двадесетог века. Онда је дошла Октобарска револуција и према неким проценама истерала заувек из Русије близу два милиона људи, без могућности да се икад врате.

Није то, међутим, било најгоре. Многе избеглице дакако су постојале и пре 1919. године, још од античких времена и доба старе Атине, али по први пут у главама многих белогардејаца и развлашћене руске властеле јавља се идеја потпуног одрицања своје домовине и прихватање стања човека без отаџбине који се јавно и што је још важније приватно декларише као особа који више није Рус и нема земљу.

Да је реч о озбиљном психолошком стању видело се већ двадесетих година прошлог столећа када је стопа самоубистава међу тадашњом белогардејском популацијом постала више него висока.

Апатрид је дакле, само споља особа без домовине. Он технички гледано, може да узме пасош и држављанство неке друге земље. Први апатриди током тридесетих година прошлог века почели су да добијају такозване Нансенове пасоше као међународни документ који им је замењивао друге папире.

Нико, међутим, није могао да им да документ којим би умирили своје очајно психолошко стање. Апатрид, дакле, није сличан избеглици. Избеглица се увек нада да ће рат у његовој земљи стати и он се једном вратити у свој град. Апатрид није сличан имигранту. Имигрант је неко ко је потражио бољи живот на другом месту и ма колико патио за својом домовином, ма колико чак временом и заборавио свој матерњи језик, он зна да је отишао због бољег живота и мисли да ће се једном, макар у пензији, у своју земљу вратити.

Апатрид врши убиство земље којој припада

Апатрид се одрекао домовине, он по својој одлуци не припада нигде. Дакле, нема више помисли о томе да би под било каквим условима он у своју земљу могао да се врати, прихвати је каква јесте, или покуша у њој нешто да промени. Апатрид је једноставно извршио убиство земље којој припада. Први су то, у стању потпуног очаја, учинили руски апатриди, а степен њиховог безнадежног очаја у "Роману о Лондону" Милоша Црњанског говори да је исход њиховог животног пута једино амбис и потпуни очај.

Убиство домовине које апатрид чини, вероватно је натежи злочин након убиства (или потпуног одрицања) мајке и оца. Познато је да ова убиства имају најтеже последице по психу човека, ништа мање нема ни убиство отаџбине.

Дакле, када апатрид каже да више не припада ниједној нацији или земљи (а ту пре свега мисли на своју) он се у истом часу одриче читавог народа, укупне историје своје земље на којој је стасао, на крају и матерњег језика којем само име каже да смо га научили од мајке.

Многи апатриди данас само глуме апатридство да би били примећени или да би добили новац од неких од фондова. Они нису предмет овог текста, већ неке друге историје бешчашћа, али прави и искрени апатриди су особе чије жалосно стање, у мери у којој то може један писац, желим да осветлим овде.

Погрешно је уверење да апатрид мора отићи из своје земље да би то постао. У времену комуникацијске премрежености, довољно је искључити се из повезаности са својом околином и казати себи: "ја то свом народу никада нећу опростити".

У том часу пресечена је веза појединца и његовог природног окружења и за оног ко мисли да тиме кажњава своју домовину почињу несравњиве патње којима заправо кажњава самога себе. 

У самој апатридској иницијацији "ја то свом народу никада нећу опростити" већ у самом почетку постоје две оштрице које су уперене против појединца. Народ је колектив и самим тим готово сасвим отпоран на презир или клетву појединца, па ма како да је он познат или утицајан (Јонеско, Елијаде, Ман, Бродски). И друго: нико нема права да суди народу у целини, пошто је он ентитет који је једини у једној земљи и на једној територији суверен, и као такав има права да, рецимо, на референдуму одлучи било шта, било то чак и на његову штету, као што су то сасвим суверено као народ урадили Британци одлучивши се у великом броју за "брегзит".

Апатрид као ментална фрактура

Апатрид се, дакле, не постаје помало или постепено.

Апатрид никад не постаје појединац који је свестан мана свог народа и жели да их промени. Могу се мењати навике и стечене особине једног народа, то је нешто друго; може се живот потрошити на образовање и просвећивање народа; може појединац читавог живот указивати на недостатке који су довели до неких лоших епизода у животу једног народа – али убити у својој глави један народ због "његових непоправљивих особина" нешто је сасвим друго и обично се дешава одједном, као ментална фрактура која се више не може вратити на старо стање.

Србија данас, нажалост, има изгледа далеко већу стопу апатрида него друге земље из окружења, иако је њихов број немогуће тачно измерити. Веома је много међу њима оних који се, како рекох, само поигравају овим појмом, али када се они отребе, остану они који, иако живе на одређеним адресама у Београду, Новом Саду или Крагујевцу, више нису грађани ове земље, више ништа не виде добро у овом народу и чак том народу више ништа ни не замерају, јер то више није њихов народ, па сада може, што се њих тиче, да ради шта год хоће и срља где год му је воља.

Нисам психијатар, али јесам писац и зато кажем да је ово стање које највише наликује депресији. Пред таквим појединцем је зид који је сам изградио и који не може да прескочи. Да би икако живео, апатрид се често поистовећује са неким другим народом.

Чини то често нервозно, бежећи од једне државне репресије баца се у наручје другој или сличној из окружења. Ако је познати појединац, друга опресивна држава прихвата га као "истакнутог интелектуалца који је дигао свој глас", или као "савест народа из којег је избегао" и слично. Све је то, међутим, горка злоупотреба апатрида, јер он није никакав "мировни активиста", нити "политички емигрант", јер и један и други би се вратили у своју земљу чим се тамо режим промени, али не и апатрид који је пребрисао историју, садашњост и будућност, па самим тим никаква народна промена не може бити толико повољна да он преиспита своју одлуку.

Слику таквог апатрида најбоље је дао писац који је и сам био на корак од тога да постане апатрид и то би можда и постао да није умро 1989. године. Реч је, наравно, о Данилу Кишу. У постхумној прози "Апатрид" записао је:

"Ви бисте хтели, господо, да вам покажем своју родну кућу? Али моја се мајка породила у болници у Фијуми, и та је болница већ срушена. Нећете успети да ставите плочу на мој дом, јер је и он ваљда срушен. Или бисте морали ставити три-четири плоче са мојим именом: у разним градовима и разним државама, али ни ту вам не бих могао помоћи, јер не знам која је била моја родна кућа, не сећам се више где сам живео у детињству, једва знам на којем сам језику говорио. То што памтим, јесу слике: заљуљана палма и олеандри негде крај неког мора, Дунав који тече мутнозелен поред ливада, једну бројаницу: енден-дина, ти-рака, тина..."

Ако се препознајете у горњим редовима, имате много разлога за забринутост.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(понедељак, 27. јул 2020, 14:08) - niko [нерегистровани]

Teška tema

Psiha ljudi bez domovine i sa domovinom , bože mili pomozi , bolje da se nezna.Kada se vidi istorija i sadašnjost ,samo žalost , Nažalost nema šanse za
update kod ljudi.

(понедељак, 27. јул 2020, 13:01) - Pera [нерегистровани]

.

Agitprop za inkluziju migranata. Otadžbina/domovina postoji samo za naivne.

(понедељак, 27. јул 2020, 12:56) - Milan [нерегистровани]

Politicki migrant

Volim svoj narod, volim svoju otadzbinu, sanjam dan kad cu moci da se vratim kuci, 18 dugih godina nisam video rodni dom i grad. Gde god da sam, ja sam Srbin!

(понедељак, 27. јул 2020, 12:38) - Душан Каурин [нерегистровани]

Леви угао гледања

Ово је чисто неокомунистички поглед на прогнане и избегле,...Србија све више постаје неокомунустичка земља а последице
ће бити трагичне,...

(понедељак, 27. јул 2020, 09:05) - Miloš [нерегистровани]

Sjajan pogled

Sjajan pogled na jedan fenomen koji svi primećujemo oko sebe ali nismo često u stanju da ga definišemo. Pojavio se još devedesetih kod nas, a ima ga ili ga je bilo dosta pa i još više u našem okruženju i mnogim državama jugoistočne Evrope. Ono što nije dobro je da čoveka zajedno sa osećajem pripadnosti svojoj sredini napuste i solidarnost i poštovanje prema njoj i ljudima oko sebe, a to su već gubici za ličnost koji se ne mogu ničim nadoknaditi.

(понедељак, 27. јул 2020, 08:36) - Slo [нерегистровани]

Hahaha

Pa ja sam rodjen ovde, moji roditelji su rodjeni ovde, njihovi roditelji su rodjeni ovde itd... Ne da nemam osecaj da nemam domovinu, ova zemlja lakse odbacuje svoj narod nego psi zimsku dlaku, o cemu vi pricate...

(понедељак, 27. јул 2020, 08:26) - Drt.Top [нерегистровани]

Apatrid

Dali sam i ja apatrid?
Domovinu su mi uništili, onu od Vardara pa do Triglava. U državi koji su drugi stvorili tamo gdje sam rođen i odrastao, ja ne mogu biti potpuno ravnopravan grđanin te zemlje. Uostalom to parče nekadašnje moje domovine, više nije ona moja zemlja koju sam volio, u kojoj sam navijao i za Džajića i za Šurjaka, za Slavnića, za Ćosića, Delibašića, Šurbeka, Križaja, Pančeva, Parlova, ili bilo koga drugoga ko je moju domovinu predstavljao.
Naravno mogao sam odseliti u zemlju gdje je većina moje nacionalnosti, ali bih i tamo bio došljak, a ionako mi mnogo nebi značilo jer nisam nacionalista. Dakle, gdje god bih otišao to nebi bila moja domovina.
Nje više nema.