Маска – од "давитеља" до спаситеља

Како сам од доживљавања маске као претераног средства то парче тканине почела да видим као јединог спасиоца.

Колегиница отвара кутију кекса и нуди мене и другу колегиницу. Да се сцена одиграла пре пет-шест месеци, не би вредело да о њој пишем. Узеле бисмо слаткиш без много размишљања и то би било то.

Сад - прво се мало нећкамо, онда прскамо руке алкохолом и коначно убрусом узимамо кекс покушавајући притом да не додирнемо кутију, други кекс, колегиницу...

Кратки тренутак непријатности разбија смех кад схватамо да сам ја управо покушала да поједем кекс не скидајући маску. Смејемо се, а онда коментаришемо колико нам је корона променила свакодневни живот.

И није само живот другачији.

Мењали смо се и ми, неко лакше, неко теже, али сви смо итекако свесни тих промена у властитом понашању. Ево признајем овде, јавно, да сам и сама доживела трансформацију - од особе која је једва и са гнушањем стављала маску до крајње одговорног појединца који је сада често носи и на отвореном.

Када је све почело, маску сам доживљавала као претерано и упитно средство у борби против заразе. То парче тканине за мене је било врхунски доказ неслободе, признање да морамо да се повинујемо, уклопимо, обезличимо.

Некако сам наивно веровала да ће већина поштовати дистанцу, избегавати контакте са другим људима и водити рачуна о хигијени па нам маске и неће бити толико неопходне!

Признајем, понекад сам се и расправљала са заговорницима ношења маски и уверавала и њих и себе да сам у праву и да нас оне не штите толико колико стручњаци тврде. Некад сам се и шалила на рачун најревноснијих и говорила им да се опусте мало.

Овај нови удар короне, цифре које плаше, потресна сведочења из болница, али првенствено чињеница да сад свако зна некога ко је оболео, променили су мој однос према болести и ношењу маски.

Иако ни у једном тренутку нисам паничила и заборављала на здрав разум који ми говори да се већина људи успешно опоравља, решила сам да будем одговорнија и да се пажљивије штитим.

Схватила сам да је маска тренутно једино средство које имам на располагању. Наравно да нисам срећна што морам готово цео дан да је носим.

Тешко ми је да дишем и говорим преко ње, боле ме уши, сврби лице, а и даље је наравно, доживљавам и као духовног "давитеља".

Ипак, чврсто сам одлучила да јој дам шансу

Хајде да то пробамо сви јер... признаћете, немамо баш много избора!!!

број коментара 0 Пошаљи коментар