Читај ми!

Селенић поново међу Србима

Приближава се двадесет пет година од смрти Слободана Селенића. Овај дивни писац умро је 27. октобра 1995. и сахрањен је последњих дана октобра када се први снег, добро се сећам, прерано мешао са леденом јесењом кишом. Да ли ћемо га се сетити четврт века након његове смрти?

Kњижевни живот Слободана Селенића никако се не може назвати интензивним, већ пре екстензивним. Овај господин сребрнe косе сваких пет или десет година враћа се својим делом потихо у српску књижевност и смотреним литерарним гласом још једном нас подсети на себе, а то је штета, јер Селенићу је место у далеко снажнијој меморији минулих времена него што је то данас.

Његове књиге нису револуционарне са становишта стила или формалних књижевних захвата; он се не може назвати творцем ниједног легендарног лика чије се речи препричавају или који је постао амблем за једно доба – али овај писац направио је читав један порцелански свет који је својом многострукошћу и испреплетаношћу начинио мапу за деценије које су прошле.

А можда су највећи непријатељ Селенићевих књига те деценије које су прошле. Нема више партизана, нема више ни њихових потомака; нестаје нетрагом и Милошевићево време које је Селенић почео да захвата у последњим романима, па се универзалност ликова овог аутора озбиљно ставља на цену. Али парадоксално, ти нејаки карактери – сви настали као транспозиција светле, односно тамне стране аутора - пролазе суд историје са лакоћом. 

Они су пластични и опипљиви као Владан и Истреф из "Пријатеља са Косанчићевог венца 7", они су страсни и заносни као Михајло и његов отац Стеван Медаковић из "Очева и оца"; они су пркосно болесни али неће тек тако да умру као Војин Димитријевић и његов син Максимилијан из романа "Писмо глава".

У чему је онда проблем? Какав аутор, такав и књижевни свет. Селенић је био демократа изнад свега, па су му и дела таква: демократска.

Живимо, међутим, у сурово време у којем је племенита литература готово испустила душу и у којем бласфемични литерарни преваранти и бандити не презају средства да продају десетине хиљада примерака књига које су засноване на једном трику, малој превари, или свима прихватљивој обмани.

У таквом свету сметају сви писци који пишу великим стилом и чије се дело не заснива на једноставној подели карактера на добре и лоше. Селенић је био један од таквих и зато га данас многи гурају устрану, јер би се његовим већим присуством у јавности показало колико много савремених српских књижевних величина заправо рђаво пише!

А Селенићево дело се брани, није да се не брани – али средствима која се показују недовољним. Зато га ваљда има на сваких десет година. Дело овог аутора је због тога и присутно и одсутно из наше књижевности. Можда је томе допринела и чињеница да је аутор умро нагло, у најгоре време наше новије историје, и да упркос "Убиству с предумишљајем" и "Малајском лудилу" није успео да за собом остави своје крунско дело које би обрадило читаве деведесете.

Усуђујем се да кажем да би почетком 21. века, да је поживео, Селенић написао тај роман који се и данас означава као "карика која недостаје" – велики роман о деведесетим годинама. 

Објавио би га 2004. или 2005. и тада би имао, ипак само седамдесет једну или седамдесет две године. Тај велики роман, та литерарна Атлантида за којом још трагамо и безуспешно мотивишемо мање надарене наше књижевне савременике да га напишу, био би онај стражар и над остатком дела овог аутора.

Али, то се није догодило. Селенић је умро 27. октобра 1995. и сахрањен је последњих дана октобра када се први снег, добро се сећам, прерано мешао са леденом јесењом кишом. 

Каква штета! Без тог крунског романа његова данашња изабрана дела највише ми личе на Владана из "Пријатеља": тако ломни, тако неуљудно опрезни у овом суровом времену, ти романи траже свој простор, али ипак потихим гласом.

Да ли ћемо се сетити Слободана Селенића четврт столећа након његове смрти? Могли бисмо барем ми на телевизији, где је Боба оставио трајни траг.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(понедељак, 05. окт 2020, 10:58) - anonymous [нерегистровани]

Inter arma silent Musae

Gospodin Slobodan Selenić je gospodin istog "kova" kao Slobodan Jovanović- tih, pronicljiv, hrabar kritičar dobrih namera, iskren, kosmopolita.
Ostavo je svoju baštinu za buduća pokolenja, ali samo za one koji će u tišini traganja naći svoj put do "Očeva"..."Bašte"..."Pere"...Možda je i dobro da je na književno-istorijskoj margini kako bi se sačuvala vrednost dela.
Otišao je sa životne i spisateljske pozornice u vremenima kada je lepota ustuknula pred zlom.
Ko zna da li bi zbog urođene osetljivosti našao snage i napisao svoje poslednje veliko?!
Ne zaboravimo: Inter arma silent Musae

(среда, 30. сеп 2020, 13:42) - Alek, London [нерегистровани]

Veliki pisac gradjanske klase

Ne zaboravimo sjajne "memoare Pere Bogalja"! Selenic je prevashodno opisao gradjansku klasu koju je komunisticki rezim sistematski unistavao I raseljavao. A Milosevic nastavio.

(понедељак, 28. сеп 2020, 20:49) - anonymous [нерегистровани]

Selenic

Imao sam srecu da je majka u ono vreme sindikalne kupovine knjiga na metar,kupila i Seleniceva dela.
Kakvo otkrovenje !

(понедељак, 28. сеп 2020, 12:50) - Vladana [нерегистровани]

Nezaborav

Genijalan pisac, treba mu se češće vraćati.