Читај ми!

Како писати путописе у време организованих путовања, луксузних хотела и тупе доколице

Ко би рекао да ће осим путовања ових дана једном читаоцу недостајати и путописи. Нема путовања, па нема ни путописа… Ипак, то је само изговор. Одавно већ немамо путописне прозе какву су писали Црњански, Краков, Растко.

За све су крива организована путовања, превози од и до аеродрома, хотели-ризорти где летујете "без новчаника". Тамо се ништа не дешава осим тупе доколице.

Покушајте да напишете путопис након десетодневног боравка у најлуксузнијем хотeлу "Регнум" у Анталији. Рецимо овако.

Устао сам у осам, дошао до шанка и јео све што сам затекао. Затим сам лежао на плажи, а један конобар стално ми је био на услузи: доноси баклаве, турске коктеле... Опишите неко необично лице у том "рају", покушајте, на пример, да опишете тог конобара који "стоји само за вас" на плажи.

Не, тај ће опис бити врло различит од описа Африканке у путопису "Африка", Растка Петровића.

"Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер и Де ла Кроа", пише Растко.

"Афричка жена је сва један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином месецу мају и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Њине тамне очи пуне су плавог неба које се гаси..."

Путописи могу очигледно да се пишу само када путник долази мимо "возног реда", без правог водича, ненајављен, такав да не омета локални призор баш ничим. Тако је путописе писао Растко, тако још један страсни путник, Станислав Краков.

"Синтра. Синтра најблагословенији крај целе земаљске кугле. Кипариси, палме, борови, шећерне трске, агаве и рододендрони, најчудније вегетације тропске и северне, стене зелене од маховине, стабла зелена од лишаја, стрме падине брега зелене од фужера, а долине од меке, влажне траве. Пијанство, лудило, вртлог зеленила.

У затвореним двориштима миришу магнолије и свугде тече вода преко мрамора. У централном патиу је отворено краљевско купатило. У дну патиа поплочаног мрамором је пећина са зидовима од плаве мајолике. У зидовима су свугде невидљиви отвори кроз које - када се пусте падају са свих страна млазеви воде, као водопад.

Баш када хоћу да наградим главног вртара, обраћа ми он пажњу на таблу на којој на енглеском и португалском пише да маркиз де Монсерате продаје ово своје чудесно имање. За цену се могло сазнати у не знам којој агенцији у Лондону."

Дакле, како данас писати путописе?

Можда прво одабрати крај света у који је тешко стићи. Потом, тамо треба да одете обилазећи туристичке агенције (јадне те агенције, које ионако немају посла!), и најпосле, тамо треба да стигнете отворених очију и са жељом да вам се нешто догоди што је несвакидашње.

Ко је у последње време тако путовао?

Не знам скоро ниједан путопис у последњој деценији, а само за последњу од година у другој декади 21. века за то је крива пандемија коронавируса.

Ипак, пронашао сам један путопис који је написао песник Дарко Даничић. Отишао је, баш као некадашњи путописци, на крај света и тамо написао: "Планине су места за ћутање. Као пучина, али окренута висини. Долине и равнице, побрђа и приобаља живе у жагору и вици, и то се слаже једно с другим, и припада једно другом, као кад вино слажеш уз храну - може на различите начине, али прави доживљај је ако пратиш и поверујеш у наслућено.

Тог непалског лета попели смо се у љубичасти живот монаха, кроз обруче облака које смо сусретали док су се спуштали са врхова којима ни они нису знали имена."

Овако је писао Дарко Даничић. А ви? Да ли се и у вама скрива путописац? Како да то постанете?

Вакцинисани сте, дакле, то је у овом часу најважније. Долази лето. Можда ипак не морате ићи далеко. Седите у кола. На раскрсници где обично срећете десно, обрните лево, потом идите дуго, дуго, па скрећите насумучно док не стигнете на крај неког друма, рецимо тамо негде у равном, "плеканом" Банату.

Онамо, на крај друма, изађите и заборавите кола и - ту почиње путопис.

Срећан пут!

број коментара 0 Пошаљи коментар