Мирјана Карановић: Желела сам да одустанем од "Грбавице"

Она је уметница, креатор. Од лика са папира прави човека од крви и меса, јаког и истрајног. За неке улоге, попут оне у "Грбавици" мислила је да су превише, да неће успети. Успела је. Некад је и падала, била доле, а на крају побеђивала, баш као и жене које је тумачила деценијама. Зато Мирјана Карановић и јесте једна од највећих глумица нашег доба.

"Кад имате четрдесет година неког континуитета, ја се више не питам да ли сам нешто заслужила или нисам заслужила, знам да је то стварно, да је то постојало, да то није плод моје умишљености", рекла је у интервјуу за РТС Мирјана Карановић, овогодишња добитница Добричиног прстена, награде за животно дело.

Први пут се појавила на филму у "Петријином венцу" 1980. године. Након тога, исписала је историју српске и југословенске кинематографије улогама жена које су биле јаче од себе, времена, простора...

Једна од највећих глумица ових простора говорила је за РТС о својој каријери, радостима и разочарањима, "боговима" који дрхте, oткрива и да је било тренутака када је желела да одустане, али и да спрема нови филм.

Ушли сте у свет глуме пре четрдесет година силовито, бучно – друга година факултета, филм "Петријин венац", за који сте освојили пулску Арену. Данас, 40 година касније, добијате награду Добричин прстен за животно дело. Стиче се утисак да сте, од када сте високо полетели са Петријом, одржавали ту фантастичну висину лета без падова. Имате ли и ви такав осећај?

Драго ми је да то тако изгледа, али није увек било тако. Постојала је увек жеља и нека моја тежња да се то некако заустави. Увек кад се нешто добро дешава мислите како би било лепо да траје заувек, али то се није десило и добро је да се није десило. Морала сам као и сви остали глумци да се борим са паузама, периодима неактивности, кризама, периодима несигурности, разним потресима који су били и моји лични, у вези са мојим животом, и у вези са свим што се тиче моје професије – позориштем, филмом, са оним што се дешавало на простору бивше земље, а све је то итекако утицало и на мој живот и на оно што сам ја радила. Све је то део тог лета, како кажете, али било је и горе-доле, и дан-данaс је то тако.

Шта Вас је извлачило?

Ништа не може да извуче некако на силу. Потребни си тренуци кад сте уморни или разочарани, тужни, или ти тренуци пораза, понекад помислим, а можда је то рационализација, да су потребни да би се човек одморио, да мало слетиш негде и направиш паузу. Никад нисам предуго стајала у месту и онда кад сам била присиљена да станем или да се повучем из било ког разлога, никад нисам предуго стајала у месту. Мислим да ме увек спречавало то да пропаднем скроз. Волим тај тренутак победе над собом, страховима, тај тренутак кад нешто освојим, да ли улогу, вештину.

Како се осећате у том тренутку кад победите?

То ми је супер, осећам се поносно. То се тиче тога да победиш и страх од висине, да пробаш да пређеш нешто што је високо и опасно и кажеш себи 'успела сам, нисам одустала, нисам се вратила, него сам отишла до краја'. Разне неке ствари које ми пружају задовољсство, од неких приватних ствари, на пример скијање, које сам активно почела пре 15 година, до улога које треба да радим... Тај процес прављења представе или филма представља ми огромно задовољство, зато што је ново и узбудљиво и онда морам да се суочим са неким грешкама својим, разочарањима, да их превазиђем.

Шта Вас разочара?

Разочара ме неко моје велико очекивање или неки људи или што неки пут, упркос свему, упркос великом уложеном труду, на крају тај колективни резултат не буде онакав какав сам мислила да ће бити. А то се догађа. На једном месту се нађу разни људи, енергије, идеје, околности. Сви имамо персоналне историје, некакве приче са којима улазимо у неко ново искуство и свако има појединачну препреку, а онда кад се то удружи – пошто у овоме чиме се бавим, мислим да никад, и кад сам била сама на сцени, нисам била сама у процесу – ту су увек били још неки људи са којима сам делила то искуство. На крају, ту је и публика која је, заправо, важан део тог колектива, заједнице, људи који улажу енергију у нешто.

Углавном када се препозна та уложена енергија, следе награде. А много је награда које сте добили, међу њима и две златне Арене у Пули, два Гран прија на фестивалу у Нишу, две Стеријине награде, сада и Добричин прстен. Све оне стоје на полици у коју, како сте рекли, погледате кад вам падне самопоуздање. Да ли је и ова последња још само једна у низу која ће завршити на полици са наградама или је она нешто другачије, више?

Прстен ће да буде поред Жанке, то су две награде које сам добила не за неку посебну представу, филм, улогу, већ за оно каква сам ја, шта сам урадила. Велика су то имена и дивно је што ће стајати једно поред другог. "Жанку" сам добила кад сам била мало млађа, сад ево и "Добрица". Сад је то неки велики комад који гледаш, видиш, преиспитујеш, оцењујеш. Сада, после 40 година, ја и многи немају никакву сумњу да ли је то што сам урадила било или је само плод неког субјективног осећаја групе људи. Пошто је то увек тако – награде додељују неки жирији, у ком седе неки људи који имају своје разлоге, критеријуме... Видите то и у свету, и ти Оскари и те награде које су познате у свету, често оду у погрешне руке. Неки пут неки глумац добије награду за неку улогу која није била нешто нарочито, а није добио или добила за нешто што је било заиста феноменално. То је зато што је то субјективна процена неке групе људи. Кад имате четрдесет година неког континуитета, ја се више не питам да ли сам нешто заслужила или нисам заслужила, знам да је то стварно, да је то постојало, да то није плод моје умишљености.

Године 1980. када је изашао "Петријин венац", Добричин прстен је уручен први пут, добио га је Љуба Тадић. Након њега и Мира Ступица, затим Мија Алексић, Зоран Радмиловић. Они су вашој генерацији били узор...

Какав узор, они су били идоли! Чак мислиш да нема шансе ни да се угледаш на њих, то су као неки богови. Ја сам играла са Љубом и то ми је стварно било дивно зато што је Љуба, без озбира на ту своју застрашујућу појаву, јер је стварно изгледао као да је сишао са Олимпа, био дечак који је волео да се игра. Кад то препознаш и схватиш да можеш да се играш са Љубом Тадићем на сцени, онда је то једна потпуна радост.

То моје искуство са Миром Ступицом… кад сам била потпуно млада, мислила сам да не смем ни да приђем. И кад је она мени пришла у Звездара театру, пред неку премијеру, и питала ‘е шта мислиш ти, како, шта, ово ми не иде‘, кренула да се жали како им није била добра проба и ја сам запрепашћено гледала у њу и питала се 'је л‘ она стварно мене пита да јој ја дам неку реакцију на то шта сам гледала'. И тад сам видела глумицу наспрам друге глумице. Рекла сам да бих волела да имам толико година и тако дечје стрепим за успех неке представе. Она је већ тамо била огромна, огромна, а стрепела је како ће да испадне премијера. Није била као ‘ја сам велика, баш ме брига, то ће аутоматски бити нешто фантастично‘ него је дрхтала као да је неки студент глуме.

Дрхтите ли Ви?

Па, да, то је нормално. Кад пробате, онда имате само пар људи који то прате, а онда треба да дође публика и не знате да ли ће они то да виде... Можда је то за њих невидљиво, можда ми то само замишљамо да је то јасно, а можда нико не разуме... То је увек највећа мора глумаца – да радите месец, два, три и мислите ‘па да, то је то’ и онда нисте сигурни да ли ће то неко да схвати, да ли ће да се види, да ли ће бити јасно, да понесе емотивно, да ли ће да узнемири, узбуди неког...

Јесте ли се некад уплашили те одговорности коју носи чињеница да сте Ви сада узор младима, онакав узор какав су Вама били Ступица, Тадић?

Не знам... Ја онда узмем па их гњавим. Трудим се да их не гњавим превише. Тако некако... Увек волим да моји партнери буду фантастични, онда сам и ја много боља. Волим и кад мени неко нешто каже 'одлично је било ово или оно'. У овом позоришту је увек тако било, глумци су увек пазили на представу, размењивали оцене после представе – да ли нам је било добро, да ли је била спора или оваква. Важно нам је свима да се представа одржи и да напредује. Премијера је тек само почетак живота неке представе, она може да се дотерује, да добије нове слојеве, да добија на времену. Добре ствари постају временом све боље, а оне јефтине, лоше склопљене, распадају се као лош намештај.

Имам утисак да сте се "стопили" са сваком својом улогом. Када гледамо Вас, не видимо Мирјану Карановић већ ту особу коју сте креирали - Петрију, мајку у "Оцу на службеном путу", Загорку Обрадовић у "Убицама мог оца". Како то постижете?

Још док сам била професор, говорила сам студентима шта глумац ради. Ми употребљавамо себе, то ми је још мој професор Миленко говорио – да је тај инструмент на ком глумац свира заправо он сам. Тако да ја употребљавам себе, своје тело, искуство, емоције, машту, све делове себе да бих склопила нешто од тога. Као да можете да расклопите себе као неке лего коцке и направите неку другу фигуру, особу. Можете да играте и ствар, све је могуће. Оно од чега ја правим улоге је оно што ја имам, као конкретно моје искуство, што имају други као искуство, са чим могу да саосећам. А то што могу да саосећам је важан део глумачког постојања... Тако да су то све неки елементи, везе, крвоток тог неког лика који ја правим – прво конструишем а онда дајем живот. Сваки тај лик има свој скелет, структуру, али мора да дише, да постоји. Ја му дајем све органе, то мора да ради по дубини, у 3Д, као кад бисте могли да одштампате неки лик.

Је ли постојала нека улога за коју сте рекли ‘ја ово не могу, за мене је ово превише’?

Био је тренутак кад сам хтела да одустанем, то је улога у филму "Грбавица". Стварно нисам знала како могу да одиграм жену која је имала тако страшно животно искуство. Упознала сам неколико жена, видела сам их, нисам била сигурна да оне мене виде јер су у неком свом свету. За мене је то било веома трауматично искуство. Мислим да је тешко играти то, људе који су преживели неке страшне ствари. То је за глумца најтеже зато што је у људском бићу... код таквих ликова и особа највећи део је под водом. Ако гледате тај ледени брег, види се само вршак, а све је, заправо, унутра. Велике трагедије се тешко откривају, закопају се. Не можете живети стално носећи испред себе своју несрећу. То је један веома осетљив баланс и зато та тешка времена доносе тешка искушења за људе, и онда је тај живот неког лика који треба оживети компликованији, има више супротности, више контраста, више противречности, унутрашњих сукоба.

Тумачили сте јаке жене, жене које су у појединим ситуацијама биле чак и јаче од себе, јер су их животне ситуације на то навеле. Од које сте највише научили? Јесте ли се променили после тумачења неке улоге?

Не могу то да мерим. Многе улоге су ми додале неку визуру... Можда заправо памтим оне из младости. Та моја прва улога, та Петрија, то што је Драгослав Михајловић написао, тај роман и прича о тој жени је само по себи фасцинантно, без филма. Та виталности и то како је заправо радост живота, упркос свим трагедијама, нешто што је могуће да буде неуништиво. За мене је то нешто предивно. Да, кад она после свега што је преживела, каже: ‘Долази ми мој Миса у снове и зове ме да пођем са њим, али, каже, нећу још, то ме свакако чека – смрт, то ће да дође кад тад и зашто да му у сусрет журим‘. То је тако мудро, једноставна реченица, и кажеш ‘па да, тако је‘.

Смрт је неизбежна, али док она стигне, ја не морам да чиним ништа да бих то пожурила. То се некако слаже и са неким мојим животним принципима, и мојих родитеља и тиме како сам васпитана. Ужасно ми је било драго што играм лик који није тако остао да плаче негде и нариче над својом судбином. Док је плакала, плакала је и прежалила све и наставила да живи.

Отиснули сте се и у редитељске воде. Режирали сте филм "Добра жена", за који сте написали и сценарио, тумачили главну улогу. Шта Вас је нагнало да запливате тим водама?

Самоупоздање. Стекла сам самопоуздање да бих можда могла то. Па сам рекла 'хајде да пробам'. Самопоуздање је нешто што је веома варљива особина. Ако га имате превише онда сте идиот, будала која не зна, мисли да може све, а заправо не може. Увек је добро имати и ту дозу критичности према себи, несигурности, сумње. Жене у већем броју имају превише страха да ли да нешто ураде, поготово у патријархалним друштвима. Видите мушкарце који се усуђују да нешто пробају, нешто да ураде и да се не боје толико неуспеха, колико жене. Ја сам тек у неким каснијим годинама стекла самопоуздање да кажем: ‘ајде, сад могла бих да пробам иако нисам сигурна да ћу успети. То ми је било занимљиво.

Је ли то био само експеримент или је режија нешто чиме ћете се бавити у будућности?

Не, припремам други филм.

Мајка Мару?

Неће се тако звати, али главни лик се зове Мара.

Чиме се бави филм?

Бави се једном мајком, веома успешном женом, која је цео живот посветила свом сину који је изненада умро и она сада мора са тим да живи, са том трагедијом.

У којој сте фази сад?

У фази финансирања филма.

Споменули сте да мушкарци у патријархалном свету имају више самопоуздања, храбрости да ураде нешто. А кад једна жена има храбрости, успе да направи нешто, да изгради, уради много добро, кажу "то је урадила мушки". Како на то гледате?

Ја разумем то, кад ћеркама стално говоре 'сине, дођи овамо'. Мислим да ћерке и жене не би требало уопште да се обазиру, то је бенигна ствар, да ли си ти то урадила мушки или не... То је само реч, којом заправо хоће нешто да се истакне. И то ће се променити, то су само речи. Људи који желе да се изборе за неки свој простор, не треба да се обазиру на те ситне ствари, треба ићи даље, а не освртати се за сваком примедбом и примати то к срцу. Мислим да се жене доста добро сналазе у томе. Мислим да су те промене неминовне не само код нас. Мислим да ће требати доста посла и мушкарцима да се прилагоде.

Кад постоје тврда и чврста правила у друштву онда је лакше живети, јер знате шта морате да урадите да бисте задовољили неке критеријуме. Кад имате слободу да радите шта хоћете, онда неки пут није лако, јер преузимате одговорност за свој живот. Некад је било или ћеш да се удаш и да останеш матора уседелица, или још горе – идеш у манастир, каква школа. Па је настала промена. Па су онда жене биле жигосане зато што не могу да имају децу или нису хтеле. Данас је тога све мање. Жене могу то отворено да кажу, и мушкарац 'ми смо брачни пар који не жели децу. Ако ви мислите да смо себични, то је ваше право да мислите, али ми ћемо да живимо свој живот.'

Ја верујем у то да је, ма колико та слобода била и компликована и тешка, теже доносити одлуке. Јер је, заправо на крају, кад сводиш рачуне, боље. Ја сам сада, кад сводим рачуне, веома задовољна својим животом, уз све огреботине, флеке и ране, преломе, и свашта. Али баш сам некако супер.

Данас нема приватности, немају је ни "обични" људи, а камоли јавне личности, поготово у време доминације друштвених мрежа, на којима сте и Ви активни. Постоји ли, ипак, неки део Мирјане Карановић за који нико не зна, који нам нисте показали?

Како да не. Чак и ови што мислите да излажу све, мислим да највише крију. Ово је такво време, такво историјско време, и неки пут жалим за оним временом када нико није знао са ким сам се дружила, у кога сам заљубљена, шта сам радила увече, преко дана. Али, с друге стране, та јавност живота је многе људе – који су се бојали да изађу међу људе, јер су мислили да нису довољно добри или лепи, овакви, онакви – охрабрила, јер су могли да поделе и нека лоша искуства.

Сећам се кад сам била млада и деси ми се нека лоша ствар или у вези са неким мојим искуством, да ме неко повреди, да будем поражена на личном или професионалном плану, онда мислиш да се то само теби дешава, да су сви остали у реду, а ти си тако, на неки начин, кажњен... Људи ћуте и не деле искуства. Данас су многи људи много храбрији да испричају шта им се догодило. Неки пут то уме да буде и превише, али је добро да знате да нисте усамљени, сами. Да, кад вас неко малтретира у вашој кући, то није ваша срамота, да се то дешава многим људима, да можете да пронађете савезнике, охрабрење, да не трпите такве ствари. То је само један пример. Постоје многи људи који мисле да су јако ружни да је боље да не излазе из куће, да имају неки дефект, да су погрешне особе, и онда је могуће да виде да постоје и други људи који такође мисле да су погрешни, да су на неки начин неприлагођени или другачији и да онда кажеш 'аха, па нисам једини, или једина'.

Без обзира на све лоше ствари које се дешавају због друштвених мрежа, не постоји ништа што је човек измислио а да нема ту тамну страну. Али, има и светлу страну. Можда неко може да каже да су се људи више дружили, нису буљили у телефоне, али се тада много више ћутало. Много шта је било иза затворених врата и није било приче о томе. Ћути и снађи се. Зато смо мислили да то не постоји, да је то тамо негде, на другој планети, другом крају света. Пошто се о њима не говори, мислиш да не постоји. Има ту и добрих и лоших страна. Неки пут хоћеш да сакријеш, али не можеш, неки пут људи воле да маштају, али шта ћете... то је то добро и лоше...

број коментара 2 Пошаљи коментар
(субота, 22. феб 2020, 14:50) - anonymous [нерегистровани]

nikada

Nikada nisam nijednog umetnika gledao kroz privatan zivot i "drugu" osobu ,interesujeme i volim ono sto je dala na pozornici ili filmu.

(субота, 22. феб 2020, 09:19) - anonymous [нерегистровани]

ona je mnogo vise

ona je mnogo vise od obicne glumice, a ovim intervjuom to i pokazuje. Svaka cast Miro