Umetnost u ključu nove skromnosti – kuda dalje i ima li dalje

Kakva će biti umetnost posle korone? Smer razvoja neposredno pre nego što je umetnost početkom prošlog marta poslata u izolaciju otkrivaju tri trenda - nostalgiju, skromnost i komunizam. Sva tri su se, reprezentativno za širi kontekst, pokazala u bečkim galerijama van glavnih muzejsko-turističkih staza. O nestaloj Jugoslaviji u Galeriji Harim (Charim), o hlebu i kolačima u Umetničkoj hali (Kunsthalle) i o skromnosti postojanja u Kući umetnika (Künstlerhausu). Kad umetnost deli oproštaj za grehove, svoje i tuđe.

Tri institucije i tri izložbe, a na njima pitanje kuda dalje? Ima li dalje?

Dilema da li je umetnost predvidela situaciju koja će društva poslati u hibernaciju, ili je samo refleksno reagovala na civilizaciju koja se u velikoj brzini dovezla do zida je veštačka. Istina je i jedno i drugo.

Kao ni jedna pre nje, aktuelna savremena umetnost je do te mere uronjena u društvo, da je razvila solidne proročanske sposobnosti. U rezultatu, ta umetnost više deli patnju i strahove s društvom, nego njegov ponos nad postignutim.

O kojoj umetnosti se ovde govori, najbolje je objasniti kroz njenu, za ovu priliku zamišljenu personifikaciju. Recimo da se radi o Umetnosti, monumentalnoj ženskoj osobi dovoljno androginoj da u sebi ujedini sve moguće biološke polove i želje. Kao takva, Umetnost je u društvu otkrila svoju sekularnu katedralu i sad se u njoj moli da sve prođe dobro.

Više od sto godina nakon što je postala ateista, Umetnost se vratila molitvi, samo ne pred bogom, već za opstanak vrste, društva i civilizacije. Tu ju je zatekla epidemija, tu će i nastaviti kad epidemija prođe.

Kako spavaju muzeji: Milica Tomić u Galeriji Harim

Galerija Harim (Charim) se nalazi preko puta Jevrejskog muzeja, u spletu uskih otmenih uličica na koordinatnoj osi koju prave turistički magneti Kerntnertšrase i Graben.

Tu je 10. marta otvorena izložba Beograđanke Milice Tomić (r. 1960), aktuelno šefa Katedre za savremenu umetnost na Tehnološkom fakultetu u Gracu. Izložba, ili vernisaž, memorijalni kontrolni punkt, performans otrovane nostalgije, šta se kome više sviđa.

Postavka je podeljena u dve tematske celine. Prva je "Muzej na čekanju" (Museum in Suspension) o Muzeju savremene umetosti u Beogradu i hijatusu između zatvaranja 2007 i ponovnog otvaranja prošlog septembra, simbolički između stare Jugoslavije i nove Srbije.

Pitanja od interesa su, kako je beogradski MSU preživeo vreme latencije, kad je staro nestalo, a novo još nije pronašlo formu? Kako je doživeo orijentacioni i finansijski limbus u koji je gurnut posle raspada jedne veće i bombardovanja druge manje zemlje? Šta je ostalo od stare memorije u njegovom institucionalnom identitetu?

Drugi deo izložbe testira austrijsko nacionalno sećanje na nacionalsocijalizam i vizualizuje sedimente, ne samo sećanja, već i one prave, bukvalne, u smislu kakav je sastav tla na mestu nekadašnjih prisilnih radnih logora oko Graca.

U austrijskom delu dominiraju sitni predmeti u samelsurijumu istraživačke umetnosti, takozvane research art, čija vizuelnost često izgleda kao da je "ometena u razvoju", to jest namerno neatraktivna.

Za razliku od tako usitnjenog i samlevenog sećanja na austrijskoj strani, u beogradskom delu stoji samo jedna, ali zato džinovska i kompleksna op-art instalacija ranjenog grada koji se vrti u krugu dok nad njim nadleće bombarder. Iz "bombardera", koji se na zidu pojavljuje kao nemirna horizontala, bombe ne padaju, već cure kao katran.

Beogradski Muzej savremene umetosti je fizički prisutan u Beču, jer Milica za instalaciju koristi realne objekte sa njegove poslednje izložbe pre zatvaranja 2007, "Breaking Step", nešto kao promeniti korak, ispasti iz ritma, odupreti se diktatu.

Čitav pod prostorije oblepljen je psihodeličnim op-art diskom škotskog autora Džima Lembia (Jim Lambie), jednim od eksponata sa beogradske izložbe pre trinaest godina. Bečka soba je manja od originalne prostorije u Beogradu, tako da je spiralni pediment dobio formu čistog provizorijuma, sve što na njemu stoji, postaje duplo nestabilno jer ga guta i spirala i realni prostor ispod.

"Postoji sedam načina na koji se jedan objekat kreće na slici", pisao je renesansni teoretičar Leon Batista Alberti u traktatu o slikarstvu "De Pictura" pre skoro pola milenijuma. Gore, dole; levo, desno; napred prema posmatraču, i od posmatrača u dubinu. Sedmi način je kretanje u krugu.

Tomićeva je izabrala sedmi pokret, pa ga prezentirala kao sedmi pečat. Kao psihodeličnu spiralu koja uništava osećaj tla pod nogama i razbija nostalgiju na njene etimološke sastojke - "povratak" (starogrčki "nostos") na jednu stranu; bol i patnja ("algos") na drugu.

U austrijskom delu izložbe, štampani jezik - knjige, brošure, plakati - ima funkciju da sistematski ruši svaki efekat (s)likovne umetnosti.

U beogradskom delu jezika nema, samo jedna reč, "Jugoslavija", izlivena u olovu, koja tako dobija fizičku prisutnost. Patologija olovne "Jugoslavije" je u tome da nisu izlivena slova, već prazni prostor između njih, pa se instalacija čita na sledeći način: Negativni prostor nestale zemlje otvara pogled na tlo koje se vrti pod nebom sa kojeg curi katran sjajan kao akril-lak. Ko god se kreće u krugu, ne može do katarze, jer mu i prošlost i budućnost ostaju van dohvata iz istog razloga.

Umetnička hala: O hlebu, vinu, automobilima, bezbednosti i miru

Milica Tomić je majstor krnje nostalgije. Od čitavog pojma nostalgije, u Galeriji Harim je ostao samo algos.

Bečka Kunsthalle/Umetnička hala, galerija smeštena između Muzeja Leopold i MUMOK-a (Muzeja moderne umetnosti) ide suprotnim putem, trasom radikalne ideološke levice između Marksa i Trockog. Katarza je moguća, poručuje njihova poslednja izložba "...o hlebu, vinu, automobilima, bezbednosti i miru", ako svi ljudi svuda na svetu shvate da je glavni neprijatelj humanizma internacionalni kapitalizam vrtoglavih socijalnih razlika, pa ustanu i sruše ga.

Autorke izložbe su Ivet Ćurlin, Nataša Ilić i Sabina Sabolović, tri Zagrepčanke iz umetničkog kolektiva What, How & for Whom/WHW (Šta, kako i za koga), koji je u dvadeset godina delovanja, osim u Hrvatskoj, nastupao u Londonu, na Bijenalu u Veneciji, u Kaselu, Oldenburgu, ili Konstantinopolju.

Izložbe u organizaciji grupe WHW su svuda bile izvrsno primljene, do te mere da su Ivet, Nataša i Sabina postale kolektivni direktor Umetničke hale.

Izložba o hlebu i vinu je njihov prvi rad za tu bečku galeriju. Otvorena je pet dana pre nego što je kompletan kulturni pogon u Austriji zaključan zbog epidemije. Otvorena i zatvorena.

Čime trojka iz Zagreba osvaja međunarodnu izložbenu scenu? Prvo, one nastupaju u postkolonijalnom konceptu i unutar njega prodaju najtvrđu levu ideologiju apsolutne socijalne pravde koja nadilazi sve granice. Metodološki, WHW pripada hibridnom, ili transkulturnom smeru koji poništava posebnost evropske istorije umetnosti.

Akademski i galerijski pogon u Evropi je, još od vremena Adornove teorije o umetnosti kao "potrazi za istinom" ideološki levo postrojen. Pozdrav zastavi s leva! S obzirom na to da bečki ogranak WHW nudi radikalniju varijantu većinskog mišljenja branše, simpatije su razumljive.

Ali ta poklapanja ne objašnjavaju internacionalni uspeh kolektiva WHW. Tajna je u tome da Ivet, Nataša i Sabina postavljaju izvrsne, provokantne, vizuelno jake, ironične, proročanske, iritantne izložbe. Iritacija je u umetnosti dobra stvar, kad posetioce nešto žulja i ljuti na izložbi savremene, znači da je kustos napravio dobar posao!

S tim da naravno ostaje pitanje, koliko trojka uopšte ima ironičnu distancu prema normativu o slamanju globalne nepravde, brisanju granica i uređenju humanijih političko-ekonomskih sistema, a koliko se samo pretvara da je ima? Sigurno je i ta nedorečenost deo nameravane provokacije.

U prilog prvog, namerne ironije, govori činjenica da je na otvaranju izložbe početkom marta pevao bečki Hor 29. novembar. Hor je osnovan pre jedanaest godina u združenom naporu dijaspora iz bivše Jugoslavije, i sam u startu kao živa instalalcija tuge i ironije. U međuvremenu, ovaj hor je postao fiksno mesto ovdašnje umetničke scene, statusni simbol i za članove drugih evropskih nacija, ako ih Jana (Dolečki, muzička voditeljka) primi.

Hor 29. novembar izvodi jugoslovenske i italijanske partizanske pesme, Internacionalu, "Maljčike" od Idola, sevdalinke, austro-pop, turbo-folk, i rado je pozivan na sve manifestacije koje plivaju između nostalgije, ironije i vrhunskog profesionalizma.

Već je prvo pitanje na pres-konferenciji u martu išlo ka skandalu. Zašto je putokaz ka izložbenom prostoru napravljen od vekni hleba koje su zajahali debeli minjon-kolači, pitala je jedna novinarka i objasnila šta je iritira: Kad Jevreji vide bačeni hleb, obavezni su ga podignu, obrišu, idealno i pojedu.

Zar taj narodni običaj važi samo kod Jevreja?
Nataša je slegnula ramenima. Mi smo na umu imale Mariju Antoanetu i njenu izjavu da, ako ljudi nemaju hleba, treba da jedu kolače, odgovorila je. Bilo je jasno da hlebovi s ukucanim minjonima ostaju gde jesu, jer se provokacija ticala prekariteta/siromaštva, a ne religije. Ako je provocirala i drugde, tim bolje.

Kuća umetnika: nelagoda pred istorijom, skromnost pred budućnosti

Bečki Künstlerhausu/Kuća umetnika, mala skladna neo renesansna palata odmah pored mnogo poznatijeg Muzikverajna (novogodišnji koncert Bečkih filharmoničara), ima, kad se sve sabere i oduzme, baksuznu istoriju.

Zgradu je pre više od sto godina, dobrovoljnim i mecenatskim prilozima, podiglo Udruženje likovnih umetnika Austrije da bi njihovi članovi imali gde da izlažu kad ih veliki muzeji neće. Da imaju za hleb, ako nemaju za kolače.

Odonda je Kuća umetnika konsekventno razvila naviku da stoji na pogrešnoj strani istorije. Prvo su je napustili Gustav Klimt i njegov krug, i osnovali mnogo poznatiju grupu Secesije, bečkog Jugendstila. Klimt je otišao jer su autori Kuće umetnika nudili konzervativnu, carsku, retrogradnu umetnost. Istorija je Klimtu dala za pravo.

Nakon toga je došlo vreme nacizmau i Udruženje umetnika je stalo uz Hitlerov režim. Ni to ne bi bilo najstrašnije, Treći rajh je bio (i) diktatura, moralo se, ali je problem bio u kasnijem ignorisanju činjenice da je Udruženje 1939. preko noći izgubilo 125 članova i više ih nikada nije našlo! Nisu svi bili Jevreji, neki su bili pošteni arijevci, ali je ostala osnovana sumnja da se grupa oko Kuće umetnika opet našla na pogrešnoj strani istorije.

Nakon rata je rukovodstvo galerije donelo nekoliko katastrofalnih finansijskih odluka i ostalo samo u palati prekrasne fasade iza koje se sve raspadalo. Ponovo gubitnička strana.

Pre nekoliko godina, Kuća umetnika je zatvorena zbog renoviranja, ali je u pola koraka ostala bez sredstava. Prizemlje i suteren su dati velikoj državnoj Galeriji Albertina, a za uzvrat je Kuća umetnika "dobila" izložbeni prostor na prvom spratu. Udruženje je platilo renoviranje, tako što je postalo podstanar u vlastitoj zgradi. Čak i u tako smanjenom prostoru, su članovi Udruženja dobili samo jednu prostoriju, dok su ostale rezervisane za goste.

Priča o Kući umetnika je priča o stalnom gubitku i ponovnom rođenju. Ima li boljeg mesta gde će umetnost odkajivati grehove i pokazati se u stilu nove skromnosti savremenog?

Njihova prva izložba posle renoviranja, otvorena i hitno zatvorena početkom marta, nosi simbolički naziv "Sve je bilo jasno", sa podtekstom, sve je bilo jasno još 1870, samo smo mi bili slepi kod očiju! RTS je izveštavao o tom događaju, pretposlednji dan pre nego što je (privremeno) ukinut i sam Kulturni dnevnik, u petak trinaestog, loš omen za umetničke programe.

Nova skromnost u savremenoj, nikako ne znači i lošu umetnost. Ona je u ovoj postavci ostala koloristički i slikovno jaka, uz to i vrlo brbljiva - kako i ne bi kad je u stalnoj svađi sa propuštenim prilikama u prošlosti. To je uzemljena umetnosti, čak i bukvalno u instalaciji koja pokazuje poredak ploča ispečenih od gline izvađene iz "utrobe" Beča, otpadaka od širenja gradskog metroa.

Konačno, poruka je kustosa Tima Fosa (Voss), Kuća umetnika je dodirnula tlo.

Ono što vidiš nije ono što vidiš

Kad je šezdesetih godina počela transformacija moderne umetnosti u savremenu, američki slikar Frenk Stela (Frank Stella) je opisao tu novu, nadolazeću umetnost kao "what you see is what you see", ono što vidiš je ono što vidiš. Nema referencijalnosti, nema simboličkog horizonta, nema smisla, nema iluzije prostora. Likovna umetnosti je postala moguća i bez slike.

U međuvremenu, umetnost ponovo razgovara sa društvom, vratila se u semantiku, ako ne obavezno i u sliku (na zidu).

Ono što vidiš je ponovo više od onog što vidiš. Tri spomenute izložbe kroz koje vode linije tuge, skromnosti i radikalne levice to pokazuju.

Sve tri imaju u kontekstu i zemlje bivše Jugoslavije - Milica Tomić u Harimu i još jednom na izložbi "...o hlebu, vinu, automobilima..."; WHW u Umetničkoj hali sa autorima iz Hrvatske i Srbije; Kuća umetnika sa direktorkom Tanjom Prušnik, Slovenkom koja sa svojim pres-timom razgovara na slovenačkom.

Ostaje nam još samo da pokupimo hleb sa poda, onako kao što se kupi rublje pred kišu u Arsenovoj pesmi "Ne daj se Ines".

Galerija Harim je već otvorena, ostale dve će biti do petka. Digitalna poseta ostaje sigurnija opcija.