Zarazne bolesti koje su opevane u literaturi

U ovim "koronarnim" danima setio sam se motiva zaraznih bolesti u literaturi. Zanimljivo da ih nema mnogo. Izgleda da su se ljudi, a među njima i pisci, ipak previše plašili zaraza da bi o tome pisali. Kada su se, pak, laćali pera na ove teme, nastajala su sve sama remek-dela.

Da počnem poizdalje. Uvek sam se pitao zašto neko želi da postane lekar infektolog. Učiš pet godina osnovne studije, a onda se još ko zna koliko specijalizuješ za borbu sa nevidljivim neprijateljem. Ovih dana, kao i tokom poslednje epidemije SARS-a, dobijam odgovor. Infektolozi godinama leče proliv i benigni osip, da bi onda na svakih sedam ili osam godina bili suočeni sa ozbiljnom pandemijom, kada postaju bogovi. 

Slično su se valjda osećali i pisci koji su, makar na trenutak, postajali bogovi na svojim stranicama. Ko je sve pisao o infektivnim bolestima?

Da krenemo od najpoznatijeg slučaja. Tomas Man 1912. godine štampa kratki roman "Smrt u Veneciji". Roman je uistinu filosofski, potom psihološki, nakon toga homo-emancipatorski, ali važnu vezivnu ulogu u poslednjim danima minhenskog filozofa Gustava fon Ašenbaha, junaka romana, koji na Lidu u Veneciji, upoznaje prelepog Tađa igra - kolera El tor.

Ona se, kaže Man, kravanskim putevima prenosi u Evropu i tu, na ulicama nestvarnog vodenog grada, hvata u mrežu i odnosi u smrt i jednog zbunjenog homoseksualca koji shvata da je susret sa lepotom koju ne može imati, važniji od svih saznanja do kojih je stigao učenjem i umovanjem.

Kamijev roman "Kuga" (1947) dešava se u alžirskom gradu Oranu. Bio sam, sticajem okolnosti, u tom gradu koji ima 340 dana sunca i gde sezona kupanja traje preko 200 dana. Mirno mediteransko mestašce, nikad čovek ne bi kazao da se tu zapatila Kamijeva literarna kuga.

"Kuga" je pre svega egzistencijalistički roman u kojem se opaka bolest pojavljuje da bi pokazala kakav su zapravo pakao drugi i koliko čovek može biti zver u okolnostima u kojima spašava samo goli život.

Markesov roman "Ljubav u doba kolere" (1985) zapravo je melodrama gde kolera u amazonskom priobalju igra tek motivsku ulogu. Istorija ljubavi Fermine Dase i Florentina Arise, u okruženju jednog lučkog grada, koja traje duže od pedeset godina, ostvaruje se tek u poznoj starosti ovo dvoje na jednom od parobroda bogatog Arise.

Ljubavi pomaže odani kapetan, ali i kolera koja vlada na obali i zbog koje jedina dva putnika ne smeju da se iskrcaju sve dok, sluti se u knjizi, ne umru u poslednjem staračkom ljubavnom zagrljaju. Živela ljubav! Živela kolera!

Ali, ne morate biti na stranicama knjiga biti izloženi samo mikroorganizmima. Možete biti zaraženi i - slepilom. Zaplet u romanu Žozea Saramaga "Slepilo" (1995) započinje iznenadnom pojavom epidemije slepila. Stanovnici jedne uboge zemljice jednostvano gube vid. Fantastična ideja - šteta što nisam ja napisao.

Oslepeli junaci suočeni su u romanu najpre sa surovom društvenom stigmatizacijom i izolacijom, da bi potom i njihova humanost unutar komune oslepelih bila stavljena na tešku probu. Roman "Slepilo", kao i Kamijeva "Kuga" je u osnovi antiutopijski roman, koji ne veruje ljudskom rodu i njegovom duhu.

Ako se pak skloniji Kohovom bacilu i nekakvoj nadi za čovečanstvo, za vas je "Čarobni breg" (1924), spomenutog enciklopediste Tomasa Mana, koji vam govori kako da se zarazite literarnom tuberkulozom.

Radnja je smeštena u sanatorijum Berghof, pokraj Davosa u Švajcarskoj, u godinama pred Prvi svetski rat. Radnja romana prati glavnog junaka Hansa Kastorpa u sanatorijumu. Šta proizvodi jezu u ovom romanu? Junak najpre dolazi u kratkotrajnu posetu bolesnom rođaku. On je u tom trenutku zdrav. Zadržava se, međutim, u Berghofu i tu saznaje da je od početka on sam bio tuberkulozan i da mu predstoji dugotrajno lečenje...

I tu se negde krug zaraznih bolesti opisan u poznatim književnim delima završava. Ono što upada u oči jeste i to da u srpskoj književnosti ima praktično samo jedno delo koje je poznatije, a da se bavi tematikom infektivnih bolesti - to je Pekićevo "Besnilo".

Pisci izgleda ipak nerado uzimaju na sebe maske infektivnih bogova. Da se vratimo svetskoj literaturi. Ako vam je još o kugi, odnosno o "crvenoj smrti", treba svakako da se kugom "zarazite" na klasičnim stranicama Edgara Alana Poa u pripoveci "Maska crvene smrti" (1842), koja govori o aroganciji čuvenog gospodara Prospera koji se pred kugom zatvara u svoj zamak sa sto zdravih i lepih velikaša i organizuje zabavu pod maskama. Na zabavi se pojavljuje neznanac kome je lice pokriveno crvenom maskom smrti... Legendarno!

Možda nešto o kugi saznate i iz Bokačovog "Dekamerona" (1353), iako je kuga ovde samo okvir za zatvaranje sedam devojaka i tri mladića u crkvu Svete Marije Novele i njihovo lascivno pričanje priča tokom deset dana.

Zanimljivo je da mnoge zarazne bolesti koje su itekako harale Evropom nemaju svog dostojnog reprezenta u književnosti. Sifilis je mnogo više inspirisao slikare nego pisce, te bi ovoj bolesti, od poznatijih dela, mogla biti posvećena samo Kitsova poema "Nemilosrdna lepotica" (1819).

Ni novije bolesti poput SARS-a, ptičijeg gripa, ili sadašnjeg korona virusa još nisu opevane u literaturi. Eto prilike za vas. Obratite samo pažnju da ne budete manji od Poa, Mana, Bokača, Kamija, Saramaga ili Markesa.

broj komentara 0 pošalji komentar