Imam jači razlog da tapšem zdravstvenim radnicima

Nikada ne nosim poklone doktorima i sestrama kada idem na pregled, ali sada moram da im se odužim i to ovom pričom

Nije prošla ni cela nedelja od prvog zabeleženog slučaja Kovid-19, a kolege na poslu su već počele da me savetuju da trudnica treba da se skloni pre svih. 

Sreda je 11. mart. U redu, javljam se posle pregleda, kažem kolegama, videćemo. 

Još ne naslućujem da je to uvertira u vanredno stanje u državi, ali i moje lično. 

Lekar koji je vodio prethodne dve trudnoće, kaže da čuje srčanu radnju. Ipak, treća nije sreća, plod nije one veličine koje treba da bude. 

Ponovićemo pregled za dve nedelje, možda ipak bude sve u redu.

Više ne idem na posao. Pokušavam da ne brinem. 

Mere predostrožnosti i naoružavanja počinju i pre 15. marta, nema dokaza da su trudnice osetljivije, ali ne treba mi novi virus. 

Zato kupujem novi mop, paročistač parkiram u hodniku, asepsol pored njega, a uskoro i prve maske koje je sašila komšinica. Drugo još nemamo. 

Na snagu stupa policijski čas, pomera se i pregled. Zovu me da umesto 27. dođem 23. marta na pregled. 

Malo mi je lakše, jer više ne mogu da čekam. Nisam pesimista, ali osećaj me nije prevario. Nema srčane radnje. 

Za uput čak i u toj situaciji moram u Dom zdravlja. Ne, ne može preko telefona. 

Intervencija je simbolično za vanredno stanje zakazana u "Frontu". O tim bitkama u ta dva, tri dana ne bih detaljno sada. 

Sedam dana kasnije zovem i pitam da li da dođem na pregled. Već znamo da odbrana popušta. 

Da, da obavezno, ljubazno mi govore i objasne da sam od onih pacijenata koji ne smeju da čekaju.

Dolazim na pregled. U "Frontu" mrak, kroz vrata vidim stolice postavljene i čoveka koji mi rukom odmahuje da ne primaju nikog. 

Pokušavam da objasnim, mašem papirima, prepričavam. Ne vredi, petak je i Front me ne prima. 

Pokušavam da zakažem privatno pregled. Već su termini popunjeni, moram da čekam do ponedeljka.

U subotu počinje da boli grlo i imam temperaturu 37,5. Zovem Kovid centar, nemaju dilemu, odmah da dođem na pregled. 

Već uveliko traje prvi, najduži policijski čas. Doktorka koja me je primila ne brine što joj se smena već završila. Nalaze ne možemo sve odmah da dobijemo, čekam jutro. 

Ujutru, ispraćaju me laboranti, nije im teško da šalju poruke optimizma, mašu. Ne kao da ideš u rat, nego putuješ. 

Mene sa nalazima i već upućena u priču čeka druga doktorka. Rezultati nisu crno beli... 

Možda sam zaražena, a možda je posledica intervencije. Doktorka traži ginekološki pregled, ali u "Frontu" kažu da ne primaju febrilne. 

Ona ne odustaje i vrti sve brojeve i traži način da pre nego što odluči da me pošalje na Infektivnu, ipak dobije i drugo mišljenje. 

KBC „Dragiša Mišović" je sledeća adresa. 

Sa uputima ponovo dok traje policijski čas idem do „Mišovića". Tu dolazi do zastoja, jer oni primaju samo trudnice koje imaju koronu. 

Ja više nisam trudna, a ne znamo da li imam koronu. 

Generali, ipak od borbe i pacijenata ne odustaju. 

Organizuju se i prime me, sve vreme objašnjavaju da su sve uradili da me ne ugroze i šta da uradim kad dođem kući. 

U timu njih troje, doktorka koja ništa ne prepušta slučaju, šali se, predviđa svetlu budućnost, novu trudnoću već u junu...

Svet odjednom nije u vanrednom stanju, jer svet čine ljudi. 

Proleće je kao i prošle godine. Zovem ponovo doktore u Kovid centru u Ustaničkoj. Prenosim da su me primili, odahnu, imam upalu posle intervencije, još jedno olakšanje čujem sa druge strane slušalice. 

Troje lekara se složilo da ostanem u već prepisanoj samoizolaciji, a čim za dva dana završim terapiju elektronski mi šalju uput za laboratoriju, pa da vidimo kako sam. 

Preporuka je, ako mi se pogorša stanje da se javim. 

Za sada sve ide kako treba i kako su procenili, ali nema opuštanja u vanrednim okolnostima.

Nijednog trenutka test na Kovid nije bio upitan, ovi su se ljudi borili da me pregledaju i upute na pravu adresu, a ne da me samo pošalju Infektivnoj klinci, pa neka tamo vide šta će.

Svaka čast i na optimizmu koji su gurnuli u prvi plan, što im se oči smeju i što mašu. 

Ne nosim čokolade kad idem kod lekara, a ni druge poklone. 

Ali im izgleda pišem tekstove u vanrednom stanju. Ili ipak vanredno stanje čine ljudi. 

broj komentara 10 pošalji komentar
(sreda, 08. apr 2020, 10:06) - avka [neregistrovani]

Doktori

Volela bih da istaknem da je porodilište dr.Dragiša Mišović i pre pandemije imalo izuzetno pozitivan odnos prema pacijentima, a posebno bih istakla Dr Antic Maju jer sam bila njen pacijent.
Hvala što postojite!!!

(utorak, 07. apr 2020, 21:23) - Simce [neregistrovani]

Bravo

(utorak, 07. apr 2020, 15:35) - Petar pan [neregistrovani]

Veliko BRAVO

PODRSKA SVIM ZDRAVSTVENIM RADNICIMA U OVIM TESKIM TRENUCIMA

(utorak, 07. apr 2020, 15:00) - anonymous [neregistrovani]

храбро

искрено, болно, али и тада може људски

(utorak, 07. apr 2020, 01:58) - Власта ( нерегистровани ) [neregistrovani]

Три пута БРАВО

БРАВО за Тебе, издржала си ,
БРАВО за лекаре, помогли су Ти,
БРАВО за твој текст, испричала си.

(ponedeljak, 06. apr 2020, 23:39) - anonymous [neregistrovani]

Dekas

Bravo Ana!

(ponedeljak, 06. apr 2020, 21:23) - Власта [neregistrovani]

Tри пута БРАВО

БРАВО за Тебе !!!
БРАВО за докторе !!!
БРАВО за твој текст о њима !!!

(ponedeljak, 06. apr 2020, 18:30) - anonymous [neregistrovani]

Sjajno

Tapšem i bravo za autora- Anu Šuvaliju Pešić!!!

(ponedeljak, 06. apr 2020, 18:18) - anonymous [neregistrovani]

Bravo

Bravo za lekare... i hvala sto ste svoje iskustvo podelili sa nama...

(ponedeljak, 06. apr 2020, 18:10) - Бата [neregistrovani]

Хвала

Хвала вам на времену који сте издвојили да напишете овај текст.