Čitaj mi!

Ja, izbeglica, i serija "Porodica"

Odavno neka serija nije digla toliko prašine kao što je to bio slučaj s "Porodicom". Dugo najavljivana, iščekivana i neverovatno gledana, zatalasala je pomalo umrtvljenu srpsku javnost i otvorila stare rane.

Verovali smo, očigledno pogrešno, da su te rane odavno srasle, da nas na njih podsećaju samo ožiljci, neprimetni i skriveni ispod naslaga godina, događaja i promena.

Mislila sam i ja da me drama porodice Milošević i podsećanje na sve njene aktere neće mnogo uzbuditi, ali priznajem da je to bila loša procena.

U umetnička dostignuća serije neću ulaziti pošto za to nisam stručna, a nekako verujem da je tema "Porodice" prosto i "progutala" sve ostalo.

Gledajući seriju, uporno sam "vraćala" film i razmišljala, ne o Miloševićima, Čedi, Đinđiću, Legiji, već o sebi i svojoj porodici. Po onom principu koji često koristimo – gde sam ja bio i šta sam radio kad se sve to dešavalo – prisećala sam se tih dana.

Prvo zaposlenje – spremačica sa diplomom FPN

Krajem marta 2001, dok se u vili "Mir" nazirao kraj jedne ere i rešavala sudbina jedne porodice, ja sam ulazila u svet "odraslih", ali ne po godinama već po tome što sam prvi put imala posao i radnu knjižicu.

Imala sam i diplomu Fakulteta političkih nauka, ali ona mi i nije bila potrebna za radno mesto spremačice u Centru za socijalni rad – prvo u mom životu. Pomalo se snebivajući upravo zbog te diplome, ponudila mi ga je jedna rođaka koja je tamo godinama kuvala kafu.

Prihvatila sam bez mnogo razmišljanja pošto su prethodno propali svi moji pokušaji da nađem posao "u struci". Diploma na kojoj je pisalo "politikolog za novinarstvo i informisanje" nije baš mnogo značila bez iskustva, preporuka i "veze", koja je otvarala sva vrata.

Dakle, Centar za socijalni rad je dobio nespretnu, ali visokokvalifikovanu spremačicu, a ja radnu knjižicu i skromnu, ali za mene u tom trenutku značajnu platu.

I baš nekako u iščekivanju te prve plate, razmišljajući šta bi bilo da sam ipak počela da radim kao novinar, pratila sam na TV-u (kao i svi ostali) dramu u vili "Mir". Priznajem da nisam bila preterano uzbuđena zbog sudbine porodice Milošević, ali nisam delila ni oduševljenje njihovih političkih protivnika.

Život mimo stvarnog života

Razmišljala sam o tome kako je sve ono što se devedesetih događalo u Srbiji u stvari prolazilo "mimo mene" iako je početak mog izbeglištva ujedno bio i početak srpske drame.

Dok su se zbog ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini lomila koplja u srpskoj političkoj areni, mi, zbog kojih se navodno sve to i radilo, bili smo tek posmatrači, nesrećni akteri velike tragedije. Niko nas nije ništa pitao i ni o čemu nismo mogli da odlučujemo!

U Srbiju sam stigla u prvom velikom izbegličkom talasu, 1991, bez lične karte (pošto sam bila maloletna), a čitavu deceniju kasnije, baš u vreme kad je hapšen Slobodan Milošević, i dalje je nisam imala. Iako odavno punoletna i željna da bar jednom izađem na izbore, nisam mogla.

Jedina potvrda mog "postojanja" bila je izbeglička legitimacija, bela knjižica koja me je izdajnički obeležavala svaki put kad bih je, na nečiji zahtev, pokazivala. S njom nisam imala pravo na izbor, kao ni većina mojih zemljaka. Nisam mogla da kažem da li sam za ili protiv Slobodana Miloševića, ni tokom devedesetih, ni u septembru 2000.

Jednostavno, život je kuljao kraj mene, a ja sam ga nemoćno posmatrala.

U žustre rasprave koje su tada bile zaštitni znak Fakulteta političkih nauka uglavnom se nisam uključivala. Ponekad su mi ti izlivi nezadovoljstva zbog kršenja ljudskih prava i gušenja slobode medija, s jedne i neupitna podrška Miloševiću, s druge strane, delovali potpuno nebitno u odnosu na muku koja se na mene obrušila.

Bila sam izbeglica, bez doma, razdvojena od porodice, bez budućnosti, studentkinja koja je čekala da drugi polože ispite kako bi joj dali svoje knjige i skripta. Izlasci, provod, putovanja, sve ono što mladost čini lepom, postojali su, ali u nekom paralelnom svetu, meni nedostupnom.

Studentski protesti, parole protiv rata, poluhipijevski skupovi na kojima se filozofiralo i teoretisalo, promicali su pored mene. Meni je rat bio stvarnost, bolna istina u kojoj sam morala da živim. Kad strahujete za život onih koje volite, sve filozofije i teorije padaju u vodu. Povlače se pred surovom realnošću u kojoj je jedino važno preživeti. Preživeti rat, preživeti neimaštinu, peživeti poniženje.

U koga upreti prst

I znam da sada sledi ono pitanje – ko je kriv! Da li da uprem prstom u Miloševića i lako rešim dilemu? Mnogo je argumenata kojima bih to potvrdila.

On nam je slao poruku da "niko ne sme da nas bije", a onda uvodio sankcije kad nismo dozvolili "da nas biju", on nije poslao pomoć 1995, on nam nije dao državljanstvo, zbog njega nisam imala pasoš, nisam mogla da glasam.

On je bio oličenje društva u kojem diplomirani politikolog čisti toalete...

Kriv je, ali nije jedini! Za rat je uvek potrebno dvoje i nije Milošević plašio Srbe 1991. već grobovi onih koji su pedeset godina ranije ubijani ustaškim noževima. Nije nas odbranio '95, ali nam je pružio utočište, šansu za nastavak, mogućnost da se školujemo, živimo, opstanemo.

Neki njegovi politički protivnici radili su upravo ono za šta su optuživali njega. Huškali su i palili mase, a onda se povlačili. Od jednog takvog "arhineprijatelja" nedavno čusmo da je u stvari samo želeo da sačuva Jugoslaviju iako se, ratnih devedesetih, zaklinjao u "kralja, otadžbinu i srpstvo".

Krivi smo i mi... zbog nesloge, nepromišljenosti, ostrašćenosti, pohlepe. Krivi smo što smo previše verovali, što smo slušali srce umesto razuma.

Nema lakog odgovora na pitanje koje me muči već trideset godina. Ne mogu da uprem prstom, ne mogu da presudim, ne mogu da nađem "lopova" koji mi je ukrao mladost i obeležio me zauvek. Bilo je suludo očekivati da taj odgovor ponudi jedna serija.

Neko se ukopao, a neko iskoračio

Ipak, vredelo je prisetiti se i vlastite i kolektivne prošlosti. Važno je ponekad uporediti ono gde smo bili sa onim gde smo danas.

Meni je ono radno mesto spremačice sasvim neočekivano otvorilo vrata novinarstva, zahvaljujući budućem kolegi koji je u Centru snimao reportažu.

Nepuna tri meseca kasnije, jedan od prvih novinarskih zadataka bio mi je miting podrške Slobodanu Miloševiću posle njegovog izručenja Haškom tribunalu.

Neki akteri drame koju je "Porodica" pokušala rasvetliti napustili su životnu, a neki političku scenu, a mi, ljudi iz kolone, ipak smo napravili poneki iskorak.

Zahvaljujući prvenstveno svom radu, a mnogo manje Miloševiću i njegovim političkim protivnicima i naslednicima, izašli smo iz uloge gubitnika koju nam je namenio život i stereotipa koje nam je ponudila serija "Porodica", ali i brojne serije i filmovi snimljeni pre nje.

broj komentara 3 pošalji komentar
(utorak, 06. apr 2021, 09:21) - anonymous [neregistrovani]

ко је крив

Ауторка има књижевни дар да добро опише стање, и на томе јој се може одати признање. Међутим, кад размишља ко је све за настало стање и проблеме крив, онда, да ли намерно, или из непознавања ширег проблема, уопште не помиње главног кривца и узрочника проблема, а то је такозвана међународна заједница. Сви у бившој држави су били само извршиоци радова које је осмислила и њиме руководила такозвана међународна заједнице, односно велике силе као центри моћи. Велике силе су имале, имају увек, своје циљеве, и руководе се једино њима. Све остало су последице.

(utorak, 06. apr 2021, 00:59) - Свештеник [neregistrovani]

Из далека

Драга Ђурђице, има нас који се проналазимо у твојим текстовима. Говориш оно што треба да се чује без обзира да ли неко слуша. Хвала ти на труду, не одустај... Поносни смо на тебе. Нека ти Бог да све што је добро за тебе и твоју породицу (ужу, крајишку, свесрпску и васељенску :))

(ponedeljak, 05. apr 2021, 23:40) - Mali [neregistrovani]

Nema se šta dodati..

Đurđice, svaka čast za tekst!!

div id="adoceanrsvdcfhklggd">