Čitaj mi!

Kako mi je vožnja vozićem potvrdila da Srbija nije Švajcarska

Mi "padamo" na stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju, ali zato "polažemo" kada je teško, kada se čini da izlaza nema, kada su potrebne žrtve i nesebičnost. Posle, naravno, i to često pokvarimo, ali šta ćeš... Srbija je to, bre!

Ni sama ne znam koliko sam puta od ljudi koji imaju vikendice čula da se žale kako ih one "sprečavaju" da idu na druga mesta. Neki su ih čak i prodavali zbog toga, tvrdeći da su im postale prevelik i nepotreban teret. Priznajem da su mi te priče delovale prilično razmaženo, čak i licemerno, ali, kako to obično biva, pokazale su se kao tačne kada sam i lično doživela to iskustvo.

Od kada sam, pre godinu dana, kupila vikendicu, svaki slobodan dan, vikend, pa i godišnji odmor provela sam tamo. Posle početnog entuzijazma, shvatila sam da ću i ja upasti u kolotečinu i da je vreme da nešto preduzmem.

Odlučih zbog toga da, makar na jedan dan, zapadni deo Srbije "zamenim" istočnim. Izlet do Golupca učinio mi se kao lepa i lako ostvariva promena. I bila sam potpuno u pravu.

Prijatan septembarski dan, lagana vožnja kroz lepa, ali nažalost pusta "gastarbajterska" sela i stigosmo za manje od dva sata do Dunava. Prizor za koji bi se vredelo i namučiti!

Razlila se moćna reka, baš tu, kod Golupca, pa joj ne vidiš kraj. Susedna, rumunska obala tek se nazire u daljini, a šest kilometara širok Dunav više liči na more nego na reku.

I zaista, svaki put kad dođem na ovu obalu, imam isti utisak. Poželim jedino da udahnem onaj neponovljivi miris mora, jer samo to u Golupcu nedostaje.

Ova varošica mi, inače, deluje sve bolje i živahnije. Ulaganja u obnovu tvrđave i izgradnju modernog keja očito su se isplatila, a nadam se da će se uskoro do ovog lepog mesta i dolaziti mnogo boljim i modernijim putem.

I dok pogledom pokušavam da "ukrotim" Dunav, po ko zna koji put kroz glavu mi prolazi  misao – bože, koliko je lepa ova naša Srbija!

U želji da probamo nešto novo, raspitujemo se za vožnju brodićem. Žao mi je što nema mesta u turi koja upravo kreće, ali me raduje što nema popuštanja i što se poštuju pravila o broju putnika. Hvala bogu, kažem onako, u sebi.

Umesto na brod, sedamo u vozić i krećemo put sela Vinci, udaljenog par kilometara od Golupca. U otvorenim vagonima, poput onih na Adi Ciganliji ili Zlatiboru, vozimo se tik uz  Dunav.

Uživamo u pogledu, laganom povetarcu i povremenim bliskim susretima sa labudovima i barskim pticama koje nas nezainteresovano posmatraju. Idilu pomalo kvari "brektanje" kamufliranog traktora koji glumi lokomotivu, miris benzina i smeće kojeg ponegde ima na obali i u reci. Dobro, mislim, ne može baš sve da bude savršeno...

Posle pola sata, kako je i predviđeno, stižemo u Vince, selo koje je preraslo u pravo malo turističko naselje. Kupimo nove putnike i krećemo nazad. Samo par minuta kasnije, voz staje. Mislimo da čeka nekog putnika i niko se preterano ne uzbuđuje pošto ni vozač ne izlazi iz kabine.

Minuti prolaze, postaje pomalo vruće, a brine nas i to što čujemo vozača kako viče u telefon: "Ma da, opet se pokvario".

Shvativši da smo čuli taj razgovor, momak koji naplaćuje karte kreće da vraća novac putnicima koji su ušli u Vincima. Mrmlja zbunjeno kako verovatno neće biti ništa od popravke, a na pitanje kako ćemo se vratiti u Golubac, još zbunjenije odgovara da će doći kombi...

Nismo baš oduševljeni, ali nervoze nema. Zbijamo šale i, naravno, pominjemo film "Ko to tamo peva" i čuvene Krstiće. Ipak, kako vreme odmiče, šala je sve manje.

U jednom trenutku kraj vozića se zaustavlja automobil koji pamti i bolja vremena i iz njega izlazi spasilac. Ne, nije majstor, koji je navodno pozvan, već komšija, slučajni prolaznik. Iako vozač mudruje kako traktoru nema pomoći, čovek postavlja "dijagnozu", diže poklopac sa motora, sipa vodu i posle par sekundi, mašina se budi iz "kome". Aplauzom nagrađujemo "majstora", a on nam uzvraća osmehom!

Vozač daje gas i u strahu od novog kvara vraća nas u Golubac brže nego što smo se očekivali. Dok smo izlazili, primetih da se u luku vraća i onaj brodić. Uz blagu jezu, s olakšanjem pomislih – hvala bogu što nije bilo mesta. Posebno ako im i brod i voz "održava" ista firma.

Izvinjenje ili bar neko objašnjenje nismo dobili ni od vozača, ni od konduktera, ali smo zato dobili još jedan osmeh od "majstora" koji nam je mahao s obližnjeg parkinga. Shvatih da nas je čovek praktično pratio do Golupca i da je sad bio siguran da smo bezbedno stigli. Bravo majstore.

Dok smo se u predvečerje vraćali za Beograd, sumirala sam dan. Izlet – vrlo prijatan, Golubac – obećavajući, Dunav –neopisiv, priroda – prelepa, epizoda sa vozićem – tipično naša.

Pomalo uz smešak, pitala sam se kako bi izgledalo da se nešto slično dogodilo u nekom drugom delu svetu, u jednoj Švajcarskoj na primer. Prvo, tamo bi verovatno bilo nezamislivo  da putnici u otvorenim vagonima udišu benzin iz "lokomotive".

Drugo, neispravan voz ne bi ni krenuo u vožnju, a ukoliko bi se ipak pokvario, znalo bi se tačno šta se radi u takvoj situaciji.

Treće, ne verujem da biste, u slučaju kvara ili nezgode, ostali bez izvinjenja i neke vrste odštete.

Tako bi bilo negde u "belom svetu", ali nekako kod nas još ne može. Međutim, ono što može kod nas i što je postalo retkost u tom organizovanom i uređenom svetu, je onaj komšija, majstor-amater kojeg nije mrzelo da pomogne. Iako mu niko to nije tražio, iako ga niko nije platio, čovek je pomogao jer – takav je red.

Takvi smo mi – "padamo" na stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju, ali zato "polažemo" kada je teško, kada se čini da izlaza nema, kada su potrebne žrtve i nesebičnost. Posle, naravno, i to često pokvarimo, ali šta ćeš... Srbija je to, bre!

broj komentara 3 pošalji komentar
(utorak, 21. sep 2021, 13:39) - Bolens [neregistrovani]

Dunav

Lidija, sledeći put produžite i nizvodno od Golupca... pa bar do Tekije. Tek ćete tamo videti šta je lepota... Đerdapska klisura, Mali i veliki kazan, vidikovci, pećine (doduše sa rumunske strane reke).
Najlepše je svakako nekim čamcem ili brodićem... ja sam, istini za volju, to sve prošao kajakom :-)

Ali ono što je nezamislivo i zastrašujuće na ovoj našoj reci, je da se ni jedan izliv otpadne vode još ne prečišćava na celom toku kroz Srbiju (samo Beograd ih ima oko 200)! Kad sam to rekao strancima, koji su plovili sa mnom, nisu mogli da veruju!

(ponedeljak, 20. sep 2021, 02:23) - anonymous [neregistrovani]

greska

Znam sigurno da taj vozic moze i u Svici da se pokvari ali ti garantujem da ni jedan komsija tamo ne bi dosao da ti pomogne! U Svici bi dalje nastavila peske i ne bi dobila pare nazad!

(ponedeljak, 13. sep 2021, 10:14) - Veljko [neregistrovani]

Bravo za tekst

Cela suština našeg naroda je u poslednjem pasusu: "Takvi smo mi – "padamo" na stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju, ali zato "polažemo" kada je teško, kada se čini da izlaza nema, kada su potrebne žrtve i nesebičnost. Posle, naravno, i to često pokvarimo, ali šta ćeš... Srbija je to, bre!".