Čitaj mi!

Beogradski nilski konj nikada neće videti Nil – vreme je za virtuelni zoo-vrt

Umrli su lavići u palićkom zoo-vrtu. Bila sam tamo ovog leta. Bolje da nisam.

Životinje iz raznih delova sveta u kavezima, osuđene na doživotni lokdaun. Tako je u svim zoo-vrtovima: neke ptice ne mogu da vide nebo, a one malo srećnije ga vide ali ne mogu visoko da lete, lavovi, tigrovi, leopardi ne mogu da trče, nilski konj nema gde da se okrene u svom malom bazenu, vukovi i lisice su već odavno zaboravili ko su, zmije sklupčane bez želje za pokretom, foka još i nekako osmišljava svoje igrarije u bazenčiću... A svi su zarobljenici tužnog pogleda.

Kako su radosne životinje koje imaju vlasnike. Kako su one mažene i pažene, a nisu ni svesne koliko su sreće imale. Velika je blagodet biti kućni ljubimac.

Dok zadovoljni posetioci hodaju alejama zooloških vrtova, tamo iza žice je živo biće koje će zauvek svet posmatrati sa tog mesta, dok će njegovi rođaci slobodno hodati i živeti u svojoj prirodnoj sredini.

Uvek sam se pitala kako su te životinje tako mirne. Sećam se da mi je Petar Lalović u emisiji koju smo radili za 3K RTS-a pričao da je snimajući životinje za svoje filmove zaključio da je kod njih sve isto kao kod ljudi, mislio je na emocije i karaktere. U njegovim ostvarenjima sve životinje snimane su u svojim staništima.

Čujem ovih dana, u beogradskom zoo-vrtu rodio se nilski konj. Ta velika beba nikada neće videti Nil i doživeti svu lepotu pokreta u velikoj vodi. Guraće se sa svojim roditeljima u bazenu koji je toliko mali da se čim ga operu odmah isprlja.

Neobično je da se toliko truda i novca ulaže u održavanje patnje i ograničenje života životinja u nedovoljno velikim ograđenim prostorima.

I baš u Palićkom zoološkom vrtu videla sam nešto što nikada neću zaboraviti. Najnesrećniji šimpanza koga možete da zamislite, zagledan u jednu tačku dok mazi veliku lutku koju drži u naručju. Kasnije saznajem da mu je nedavno umrla partnerka.Taj prizor mi je i danas pred očima.

I sad nešto razmišljam, okruženi smo svim tim smart uređajima, uveliko se primenjuje virutelna realnost, internet stvari i proširena realnost, nebrojeno mnogo satelita se postavlja iznad Zemlje zarad svih tih tehnoloških pronalazaka, da ne govorim o hologramu i njegovoj primeni.

Tako bismo, na primer, umesto mnogo hektara zemljišta imali jednu modernu građevinu sa više spratova, opremljenu video-zidovima, tač-skrin ekranima, laserima, hologramskim projekcijama i prostorijama koje pružaju doživljaj virtuelne realnosti, odnosno susret sa životinjama iz čitavog sveta i to u njihovom prirodnom okruženju.

Doživljaj bi mogao biti upotpunjen i bioskopom 4D za one kojima je virtuelna realnost prejak doživljaj. Bio bi to jedan haj-tek zoo-vrt.

Bila bi velika radost za sve životinje koje tužne dane provode u kavezima gradskih vrtova da ih jednog dana zameni hologram ili virtuelna realnost. Dete koje umesto igračke drži laptop sigurno bi bilo oduševljeno odlaskom u takav zoo-vrt, tehnički razvoj u ovom trenutku to podržava.

Jer zaista je bolno videti tužnog udovca šimpanzu sa lutkom i sve one apatične životinje od kojih su mnoge i rođene u kavezu.

Budući virutelni zoo-vrt nažalost ne bi doneo radost sadašnjim zarobljenicima tužnog pogleda osuđenih na doživotni lokdaun, ali bi to bila velika sreća za sve one koji će se rađati i odrastati u prirodi i slobodno trčati, plivati i leteti.

broj komentara 0 pošalji komentar