On radi za drugog, sve što treba - čuva ovce, pomaže oko stoke, sve - samo da zaradi neki dinar. Po imenu ga retko kada zovu, on je seoski sluga i to mu je i ime i prezime.

Koliko je Stevan Mavrenski bio siromašan, ili što bi on rekao siroma', najbolje govori to što nijedna žena u Melencima i okolini nije htela da se uda za njega.

Dok smo prolazili pored Stevine rodne kuće, na pitanje da li je ovde doveo gospođa-Miru kad ste se oženili, odgovorio je: "Ovde sam je dovo, jer u ono vreme ja se nisam oženio iz Melenaca zbog siromašnosti!" "Toliko ste bili siromašni?" "Siroma'! I onda sam išao u Aleksandovac na Župsku berbu i tamo sam se oženio, da ne zna ni ko sam ni šta sam."

A onda je uspeo da sakupi nešto novaca i kupio je dva jagnjeta od tri dana, hranio ih je na cuclu. Ko ima ovaca ima i novaca, čuo je negde mladi Stevan. I tako, malo po malo, posle trideset godina rada, od seoskog sluge stigao je do gazda-Steve.

Kako je izgledao Stevin život od kuće na kraju sela do one gazdinske u glavnoj ulici? Kako je ispunio obećanje iz mladosti, kada je rekao da nikada više neće biti gladan i da će uraditi sve kako bi imao kuću u kojoj može da dočeka goste?

Urednik: Gorislav Papić
Autor: Dalibor Žarić