Priča o ženama i umetnosti

U većini važnih muzeja i galerija žene su modeli i muze, ali umetnica nema. Zašto je to tako?

Istoričarka umetnosti, profesor Amanda Vikeri, u ovoj trodelnoj Bi-Bi-Sijevoj seriji, u potrazi za odgovorom na ovo pitanje, nastavlja svoje istraživanje u Britaniji i Francuskoj.

U 18. veku, Britanija se isticala svojim bogatstvom, industrijom i inovacijama. Arhitektura i umetnost tog perioda, kao i ranije, izgledali su kao spomenik talentovanim muškarcima. Javnost je smatrala da žensku umetnost i radove treba da vide samo prijatelji i porodica. Nikako nije trebalo da je vidi publika, niti da se prodaje za novac.

Filozofi poput Rusoa znali su na šta žene treba da se ograniče: "Ni po koju cenu ne bih želeo da nauče kako se slikaju pejzaži, a još manje ljudske figure. Zelenilo, voće i cveće jeste sve što im je potrebno da poznaju kako bi izvezle svoj goblen."

Ali, mada su ih smatrali umetnički inferiornim, neke izuzetne žene su iskoristile trenutak i nisu stvarale koristeći samo tradicionalne forme, već su svoju kreativnost ispoljavale na sasvim nov način.

To je bilo i doba dinamičnih tehnoloških i ekonomskih promena, što je stvorilo bezbroj novih mogućnosti koje su promućurne žene mogle da iskoriste. Pojavila se žena koja je postala prva britanska vajarka čije su skulpture naručivali plemeniti i dobri ljudi, dizajnerka koja je osvežila britansku industriju svile i proslavila svoje haljine širom sveta ili slikarka istorijskih scena koja je svojom umetnošću ulepšala britanske stolove postavljene za obed.

Za to vreme u Francuskoj, drugoj velikoj ekonomskoj sili osamnaestog veka, dve žene, portretista i modna kreatorka, učinile su kraljicu simbolom najbleštavijeg evropskog dvora. Svojom dovitljivošću ove žene su izgradile, ulepšale, istkale i obukle taj sjajni novi svet.

 

broj komentara 0 pošalji komentar