Narcisi u umetnosti

"A šta da kažemo o Leonu Bloju, koji se branio od optužbe da je sujetan dokazujući da je ceo život proveo služeći ljudima koji mu ne dosežu ni do kolena?"

Ova rečenica iz romana Ernesta Sabata, Tunel, koju izgovara glavni junak Huan Pablo Kastel, umetnik i ubica, ironična je opaska o "sujeti skromnosti", refleksija koju Huan Pablo sprovodi neprestano, kao individua izdignuta nad sujetnom potrebom potvrđivanja da bismo na kraju romana zaključili da upravo on, Huan Pablo Kastel, jeste sujetnik nespreman da se pomiri sa gubitkom.

Narcis, zagledan u sopstveni lik? Pitanje procesa nastanka umetničkog dela neprekidno dobija nove odgovore, ali kao konstanta javlja se teza o egu, sujeti i želji da se potomstvo seća umetnika. U kakvoj su vezi umetnost i narcisoidnost, kada introspekcija koja umetniku pomaže da ovlada sobom i stvarnošću oko sebe postaje narcisoidnost, da li izvesna doza narcisoidnosti pomaže umetnosti a kada uzburkava stvari, kvari sliku o umetniku i umetničkom životu? Da li bismo imali svetska umetnička remek dela da umetnici nisu pomalo i narcisi i da li bi umetnici, u ličnom životu, bili srećniji da su manje sujetni i zagledani u sopstveni lik?

U novom izdanju Časa anatomije o tome razgovaraju umetnik Raša Todosijević, književna teoretičarka Jasmina Ahmetagić i psiholog Olivera Milutinović

Urednice emisije: Marija Nenezić i Jasmina Vrbavac

Realizatorka: Maja Mandić