Moj uzbekistanski san

Bila je to prava dramatična završnica, isto toliko dramatičnog, životnog toka samog filma, koji se pred gledaocima pojavio nakon mnogo muka.
Uz Depardjea, u ulozi ljubopitivog čoveka koji se naputovao, narazgovarao, okrepio mnogo puta u životu i sada krstari svetom, glavni učesnici su zapravo uzbekistanski gradovi Kiva, Samarkand i Buhara, ali i divlji i surovi predeli ove prostrane zemlje.
Depardjeov glas i umeće uspostavljaju ton ove poetične pustolovine.
Prema tvrdnji reditelja Arnoa Frileja, originalna ideja podrazumevala je saradnju sa uzbekistanskim rediteljem Alijem Kamreaevim. Ali od prvog dana Depardje i reditelj nisu se složili, čak ni oko žanra kojim će govoriti o Uzbekistanu.
Kamraev je težio ka igranom filmu, a celokupna produkcija je želela da se radi dokumentarac. Glavna je ideja bila da se sve snimi u stilu francuskog novog talasa, ali Depardje nije hteo da film odiše atmosferom iščezlom pre 40 godina.
Zbog toga je Frilej, ujedno i producent, prostor ostavio spontanosti i priči o putovanju jednog poznatog i čuvenog glumca. Gotovo na tragu ruskih klasika.
Tako počinje igra u kojoj jedan veliki glumac u poodmaklim godinama, poznat po frivolnosti i oslobođenosti od svakodnevnih stega, posećuje male, uzbuđene zajednice koje ga dočekuju uz fanfare i folklor i promišlja sebe, svoj poziv, jednu neobičnu tradiciju i čudesna prostranstva na svom velikom završnom putovanju.

Kao Sančo Pansa on ne preza da bude drzak ili samosvojan, ali istovremeno i kao Don Kihot, on putuje i recituje, zavodeći nas u svakoj od ovih uloga.

 

Repriza , 12. februar u 05:06 i 13:06